Као да опстанак Фестивала зависи од тога хоће ли руски председник пустити на слободу два режисера, о томе се највише прича на Азурној обали, више и од случаја понижених холивудских глумица. Али, свему је претходио човек звани Олимпија….
Теоретски ове године је на фестивалу много тога другачије, али у пракси није тако. Плашили су посетиоце канске смотре раскидом љубави између фестивала и све моћније филмске корпорације „Нетфликс“: неће бити добрих филмова ни великих звезда, говорили су. Има их, колико хоћете. Плашили су нови наре промењеним начином приказивања филмова, укидањем преспројекција и козначим све је исто, само мало друга чије. Испрепадали су посетиоце да ће им бити забрањено да праве селфије док корачају црвеним тепихом. „Не долазите у Кан да гледате себе, већ филмове“, образ ложио је своју одлуку уметнички директор Тијери Фремо, додавши да бесомучно сликање мобилним телефонима ус порава пролазак црвеним тепихом и кашњење пројекција. „А уосталом, на селфијима ионако сви изгледају ружно“, додао је љутити Фремо коме је сметало што се новинари баве тако „тривијалним“ стварима. А он их је започео, то је заборавио, изгледа. И шта се десило са уредбом? Обезбеђење опомиње обичан свет чак и када само држи мобилни телефон у рука ма, али важним званицама гледају и кроз руке и кроз прсте.
Канска „Слагалица“
Мене лично, од свих тих најављених промена, више је испрепадао сусрет са једним превише брбљивим гостом хотела у коме сам одсео. Како ме је видео за доручком, почео је да се хвали, што је веома чест „квалитет“ канских ходочасника:
колико су успешни, колико дуго долазе у Кан, кога све познају… Такви хвалисавци вас спопадају свуда, одузимају вам време и уништавају дан.
– Ја сам из Лос Анђелеса – било је прво што је рекао.
Боље би ми било да сам одмах пао у несвест од „одушевљења“, можда би мислио да ме је већ опчинио и да нема потребе да наставља даље. Авај, каква грешка, моја незаинтересованост за његову причу.
– Ја сам из Београда – кратко сам му одговорио.
– То је… Бугарска – упитао је, искрено заинтересован?
– Не, не…Србија! Поред Бугарске – покушао сам да прекратим, журећи на пројекцију филма.
– Русија – био је упоран?
– Не, није Русија… – нисам стигао да завршим реченицу.
Наставак можете прочитати у броју 3094.