Тако се „брусио” репортерски занат
Бити неко други на један дан – наш је изум под овим балканским небом. Док су се по другим редакцијама млади новинари калили по пијацама, страсно извештавајући о ценама ротквица, парадајза и купуса, или су строго прозивали Градско саобраћајно зато што је „двојка“ направила невиђени хаос на својој кружној трамвајској рути, а аутобус 27 опет каснио у јутарњим часовима до новог београдског предграђа, њихови вршњаци у „Илустрованој Политици“ почињали су каријеру тако што су ускакали у „туђу кожу“, односно радно одело и писали како је било одрађивати посао о којем нису имали појма. Сваки наш новинар је прошао прве разреде „Илустроване Политике“ (да се разумемо, са овиме званична школска спрема није имала никакве везе) и добијао је прелазне или одличне оцене радећи један дан као, на пример, таксиста, оџачар,зидар, улични чистач ципела, носач на железничкој станици, месар, масер, кондуктер, јутарњи радник крај вреле пекарске фуруне, алас на Дунаву, или једноставно као „вуковац“ – човек који чека понуду за некакав физички посао пред парком код Вуковог споменика. Тако је настала рубрика која се звала једноставно „Био сам…“ Необично искуство је требало представити непосредно и искрено, тако да читаоци могу да се уживе у занимања на која се често гледа са извесним презиром. Многе комичне ситуације су се после описивале у новинама и препричавале по редакцији и оближњим кафанама, тако да су и оне биле важне цигле у здању нашег магазина. Кад је репортер зграбио повећи пртљаг брачног пара што је из спаваћих кола управо силазио на перон, још буновни мушкарац је, гласно вичући, потрчао за њим и настало је отимање за ручице торби и кофера.Полицајац је био у близини и ствар је почињала да измиче контроли. Репортер није имао куд: путнику је поверљиво открио ко је он, заправо. Али, овај није одустајао и суво је прокоментарисао: „Да, данас сваки лопов жели да буде новинар!“
Наставак можете прочитати у броју 3087.