Колико има истине у причама о тајанственој светлости, високим стубовима воде и „полуделим” радарима? А пре свега како су погинула браћа Де Фулђентис?
Mистериозни догађаји на Јадранском мору, то јест све оне необјашњиве појаве о којима се прича у последње време, одигравају се на простору облика правоугаоника дугог 100 и широког око 15 километара. Две дуже стране сачињавају, на западу, обала од места Педаза до пескара, а на истоку морска пучина.
У том правоугаонику, који је одмах назван „проклетим” или „ђавољим”, дешавају се две врсте „ствари”. Неке од њих су толико необичне да су одмах подстакле приче о летећим тањирима, ванземаљским бићима и натприродним силама. Очевици говоре о ракетама, блештавој светлости, стубовима воде високим и до 30 метара, огромним таласима и о неком злокобном кључању мора, какво до сада нигде није примећено. У тој првој категорији су и случајеви „полуделих” радара, блокираних компаса и радио-сигнала које је немогуће дешифровати.
У другу групу спадају само две епизоде, које до сада нису објашњене, али су макар стварне: смрт два брата, рибара, који су потонули са својим чамцем по дивном времену и потпуно мирном мору, и вађење из воде једног апарата за откривање рибљих јата.
Скептици се могу насмејати овим рибарским причама, али сведочанстава је већ тако много да се то не може објаснити колективном халуцинацијом. Страх и забринутост на лицима рибара нимало нису смешни. То је свет који живи на мору откад зна за себе, проводи на њему 13-14 часова на дан и познаје све његове ћуди.
На месечини
„Падре Пио”, теретњак од 25 тога, с мотором од 350 коњских снага, испловио је из луке у Пескари у два сата ујутро. Правац: север-северозапад.
Капетан Роберто Чикела спавао је у простору за товар. Препустио је команду свом брату Серђу, рекавши да га пробуде у четири.
Море је мирно, месец је пун, хладноћа велика. Поред браће Чикела, ту су још кормилар Ђовани Ђентиле, морнар Ренато Кикела и – ми.
Да бисмо се заштитили од хладноће сви смо се нагурали у малу командну кабину. Ђентиле гледа у компас, контролише сонор за мерење дубине, баца погледе напоље. Серђо Чикела каже да је време да се спусте мреже. Шкрипи чекрк на крми и мреже брзо нестају у црној води. Сада, са мрежама које вуче за собом, „Падре Пио” се тресе од напора и старости.
– Ова барка има готово 27 година – каже Серђо. – Много смо се задужили да бисмо је купили. Сада, кад треба да се ради и враћа дуг, почело је да се догађа ово.
Да ли морнари стварно верују у те приче?
– Није реч о томе да ли верујемо или не – одговара Серђо. – Оно што смо видели није се догодило у сну. И није у питању један човек. Све је то посматрало десет, двадесет, сто особа. Нико не може да нам пружи објашњење. Ништа нам не преостаје него да са страхом излазимо на море. Као да и без тога нисмо имали већ довољно мука.
У разговор се умешао Ђовани:
– Било је то пре недељу дана… или можда мање од недеље. Био сам овде, на свом месту, као и обично. Одједном, видео сам како се испред прамца дижу водени стубови. Била је месечина и све се јасно видело. Два-три стуба на километар од прамца. Проценио сам да су високи четрдесетак метара. Изгледали су веома импресивно.
Шта се затим догодило?
– Шта бисте још хтели да се догоди? Викали смо, урлали, гледали забринуто. После смо, преко радио-станице, позвали друге барке: и они су то исто видели. Радари су били полудели. Питали смо се шта да радимо. Те ноћи смо се на брзину вратили у луку.
Наставак можете прочитати у броју 3101.