Лондон, децембра ваког јутра у зору, пре него што се киосци отворе, разносачи новина на бициклима остављају примерке „Тајмса” испред кућних врата људи који су на њега претплаћени. То је стари англоамерички обичај, који се одржао толико дуго зато што ником, колико се зна, никад није пало на памет да искористи помрчину и покупи остављене новине. Али, 30. новембар 1978. био је изузетан. Тога јутра, једног од најхладнијих које је Лондон имао у последњој деценији, мало је који пролазник могао да се одупре искушењу да не узме туђи примерак који би му се испред носа. „Тајмс” је тога дана изишао последњи пут, у ограниченом тиражу. Сви киосци га нису добили и вредело је украсти га.
Пустиће браду
Нешто слично догађало се и у унутрашњости велике зграде на Грејс Ин Роду, где се налази седиште овог славног дневног листа: примерци намењени страним дописницима нестајали су већ неколико минута пошто би били донети у канцеларије и постајали сувенир неког од служ беника. Последњу ноћ „Тајмса” провели смо у редакцији листа, у новинарској соби, где су припремане завршне стране. Да се та ноћ разликовала од других, то се од самог почетка видело. Новинари су, као обично, седели за својим столовима, али у ваздуху пуном дима од цигарета, лула и цигара било је нешто што подсећа на болничку чекаоницу: неко је, у неком делу велике зграде, умирао. Родни Хотон, ноћни уредник, мрмља: – У Лондону је Ричард Никсон. Дошао је да расплаче Енглезе својом мучном причом. Разуме се, морали смо га ставити на прву страну, али овога пута главна тема смо ми сами и наш лист. У једном углу просторије, кроз чије се стаклене зидове виде друге собе, пусте и слабо осветољене, један уредник смишља наслов за извештај о „случају Тајмс” о бившем шефу Либералне странке Џеремију Торпу, оптуженом да је покушао да убије једног човека, Нормана Скота, који тврди да је с њим имао хомосексуалне односе. Један од новинара пише потпис за слику Маргарет Тачер с мотоциклистичким шлемом на глави. Звони телефон. Слушалицу диже уредник Колин Вилсон. Смешка се невидљивом саговорнику. Осмех је све шири и постаје – смех.
– Хвала – каже Вилсон – али могла би постати предугачка. Прекида везу и објашњава нам: – Неки читалац је одлучио да се не брије све док „Тајмс” поново не почне да излази. Али, када ће то бити? И да ли ће бити? Новинари причају о сукобу између власника листа и синдиката, о узроцима сукоба, о „компјутеризова ној” штампи којој, практично, штампарија у данашњем смислу више није потребна. Истичу како је национална графичка асоцијација (НГА), једно од синдикалних удружења типографа, сасвим разумљиво одбила да без дискусије прихвати одлуку која раднике лишава посла и избацује их на улицу. Но, говори се и о четири милиона изгубљених „Тајмсових” примерака за последњу годи ну дана због штрајкова, о паду тиража „Санди Тајмса”, о краху „Тајмсовог” књижевног додатка и најзад о одлуци да се затвори дућан.
Наставак можете прочитати у броју 3105.