Роман „Сто година самоће” Габријела Гарсије Маркеса постао је најчитанија књига последњих месеци код нас. Али, пре седам година ниједан издавач није хтео да је штампа. Шта о овој не свакидашњој књизи и њеном писцу каже преводилац Јасна Мимица -Поповић
ПоповићГодину и по дана је Јасна Мимица – Поповић покушавала да нађе издавача за „Сто година самоће”. Узалуд. Нико није био заинтересован да штампа књигу непознатог латиноамеричког писца. аркес и његов роман „Сто година самоће” били су
непознати за нас, али не за свет. Чим је књига 1967. године објављена у Буенос Аиресу, она је за само годину-две стекла светску славу, била преведена на готово све главне језике света, појавила се у више од двадесет издања и достигла тираж од милион примерака.
Речи које не постоје
Јасна Мимица-Поповић није преводилац. По струци је доктор биохемије и ово је њен први превод романа. Рођена је у Чилеу, али су јој родитељи југословенског порекла. Кад је прочитала књигу, рекла је себи: „Ово је оно право – пробудило се моје детињство”. До једанаесте године живела је у Јужној Америци, на Огњеној земљи и кад је напустила родно место, „цело моје де- ињство као да сам затворила у једној фиоци. Ту фиоку је „Сто година самоће” извукло и личности мог детињства су се појавиле. Биле су исте као оне у роману. Носталгија ме је натерала да преведем књигу, а и жеља да Југословени упознају једног тако великог писца.” аркеса данас сматрају најбољим латиноамеричким писцем, а многи иду и даље па га наводе као најбољег писца света. ад је најзад нашла издавача, Јасна Мимица-Поповић се за ворила у собу, како каже, и четири месеца је непрекидно радила. Роман почиње архаичним језиком и кад је Маркес стигао до краја књиге и схватио да је успео да своје ликове проведе кроз роман и доведе до краја, он је у усхићењу почео да измишља речи. – Не много, како би неко могао да помисли, али речи које он употребљава, нећете наћи у литерарним часописима – каже преводилац. рећа коју је осетио кад је роман привео крају, није била обична – Маркес је још у деветнаестој години покушао да напише овај роман, тада га је назвао „Дом”, али је одустао од идеје, јер, како је једном рекао: „Осетио сам се незрелим”.У међувремену, од првих покушаја па до коначног овјављивања романа, писао је приче и објавио четири романа, у сваком од њих описивао исте личности. Увек је то било исто измишљено село Макондо, у ствари све се
вртело око његовог детињства које је провео у селу Аракатаки са бабом и дедом. Маркес каже да су његове књиге, књиге успомена и да ниједан редак не постоји који није стварност.– Маркес никад ништа не пише што нема неке везе са нечим – објаснила је Јасна Мимица-Поповић. – Роман је пун детаља које само његови пријатељи препознају. У Ла-тинској Америци и свакодневни живот има
димензију фантастике и то Европа тешко може да разуме. Латинска Америка је земља где се меша стварно са неставрним
Шешир из Париза
Оно што нас највише повуче у књизи, јес- те баш та фантастика, нестварност, киша одцвећа, теписи који лете, старци који живе
двеста година. И стварност која изгледа нестварно: у једно село на крају света стиже клавир из Европе. – То је Латинска Америка. Тамо се кућеграде од плеха и дрвета, фарме су удаљенекилометрима једна од друге, а моја тетка је,на пример, из једног села са Огњене земље,сличног Маконду, из каталога поручивала шешире из Париза. Као у роману „Сто годуна самоће”. Намештај из Беча у тим плеханим кућама по забаченим селима није био ни чудо ни луксуз. Пут до Европе био је ближи од севера у то време кад Панамски канал још није био отворен и све те скупоцености, сав тај стилски намештај, енглески сервиси под бројем били су само потреба а никако терање моде. Нити је свет те ствари нарочито ценио. Књигом стално крстаре неки намерници, чудаци, сподобе – дођу и оду, нико не зна ни ко су ни одакле су, ни да ли су стварни или измишљени. Нека фантастика за коју и не тражимо објашњење, али нам га је Јасна Мимицаоповић ипак, дала: – Ништа то тамо није необично. Сећам се једном смо спавали у хотелу у једном малом месту и у зору нас пробуде: „Да видите иде јдан монструм улицом.” Отварамо прозор и стварно видимо једног монструма. „Пази монструм” и ништа, вратимо се да спавамо. Стражари убију монструма и нико се око тога није узбудио, све док енглеске новине нису објавиле ту вест са цртежом на којем су житељи града нацртани као црнци са бананама. То је људе узбудило, али монструм на њиховим улицама није. После се испоставило да је монструм била морска крава која је случајно ишетала из мора и кренула градом. Огромна, тешка три тоне. И путнике намернике који сваки час навраћају у Макондо, у кућу породице Буендије, Јасна Мимицаоповић нам је објаснила: – Ја сам као дете живела у једној великој кући са пуно деце, сличној оној у роману и није прошао дан а да непознати људи не наиђу. По једном старом закону, свака фарма је поред главне куће, морала имати кућу ра раднике и посебну кућу за путнике – намернике и сваки путник који је закуцао на врата, морао је бити примљен и нахрањен. Сећам се, увек бисмо их угледали како наизале из даљине. Мајка нас закључа у кућу, ко зна ко су, могу бити лопови и разбојници, а ми деца онда виримо кроз прозор и само чујемо њихове мамузе и жалосне врбе како ударају о плех куће. Страва и ужас, мада нам никад ништа лоше ти путници нису учинили. Остајали би неколико дана код нас да се одморе и онда настављали пут. И кад Аркадио убија једног човека због Урсуле, ни то није пренаглашено. Жена је било мало у тим крајевима, биле су веома цењене и мушкарци су се борили за њихову наклоност. На Огњеној земљи рудар би, кад би прошао поред дворишта у којем се суши женско рубље, застао, скинуо капу и поклонио се. Можда највише нестварног у стварности има баш у историјском детаљу да је један инжењер из Беча по имену Попер, дошао осамдесетих година прошлог века на Огњену земљу и прогласио себе краљем. – Није имао војску и зато је на оствро довео хиљаду магараца – прича Јасна Мимицаоповић. – На магарце је посадио страшила а староседеоци Индијанци из даљине угледали су огромну „војску” и, наравно, уплашили се. Кад би се то описало у роману свако би рекао: „измишљотина“. А то је истина и вероватно се то могло догодити једино у Јужној Америци. – Пространства су тамо огромна па су и животиње огромне – прича Јасна Мимицаоповић. – Сећам се, на нашу обалу се толико пута насукао кит. Никога то није изненађивало. Деца су се на њему играла. Кад се лови риба, лови се на тоне, кад је трава зелена, она је раскошно зелена, кад је небо плаво оно је истински плаво. Све је тамо интензивно.
Бравар и писац
У последњој књизи „Патријархова јесен” Маркес је напустио село Макондо. Отишао је из свог детињства и испирчао причу о самоћи једног тиранина. О Маркесовим делима написане су многе
књиге. Он о себи не воли много да говори. Ипак, ту и тамо нешто и проговори. Кад су га упитали колико ради, рекао је: „Пишем од осам до четири по подне сваког дана и ако напишем један ред кад пишем приче, или једну страницу кад пишем роман, задовољан сам.” а тих осам сати писања обучен је у неку врсту кецеље и у џепу увек има алат: кад застане због неке тешке реченице, почне да поправља браве по кући. О њему је написано и да воли мир док пише, да за то време много пуши. Кад су га пи али шта ради кад не пише, одговорио је да по ушава да се ослободи отрова толиких цигарета. Ожењен је девојком своје младости и има два сина. оће ли се „Патријархова јесен” код нас
појавити, за сада се не зна. Јасна Мимица-Поповић управо чита ову књигу у оригиналу. Су- ише је тешка да би је преводила тек онако за себе, као што има обичај. До сада је из љубави превела готово целокупну поезију чувеног кубанског песника Николаса Гиљена, која код нас, иначе, није објављена. Преводим оно што волим – каже Јасна
Мимица-Поповић. – А и да би моји пријатељи могли да прочитају те дивне песме.
Наставак прочитајте у броју 3113.