Ilustrovana u godini Jubileja

Roman „Sto godina samoće” Gabrijela Garsije Markesa postao je najčitanija knjiga poslednjih meseci kod nas. Ali, pre sedam godina nijedan izdavač nije hteo da je štampa. Šta o ovoj ne svakidašnjoj knjizi i njenom piscu kaže prevodilac Jasna Mimica -Popović 

PopovićGodinu i po dana je Jasna Mimica – Popović pokušavala da nađe izdavača za „Sto godina samoće”. Uzalud. Niko nije bio zainteresovan da štampa knjigu nepoznatog latinoameričkog pisca. arkes i njegov roman „Sto godina samoće” bili su
nepoznati za nas, ali ne za svet. Čim je knjiga 1967. godine objavljena u Buenos Airesu, ona je za samo godinu-dve stekla svetsku slavu, bila prevedena na gotovo sve glavne jezike sveta, pojavila se u više od dvadeset izdanja i dostigla tiraž od milion primeraka.

Reči koje ne postoje

Jasna Mimica-Popović nije prevodilac. Po struci je doktor biohemije i ovo je njen prvi prevod romana. Rođena je u Čileu, ali su joj roditelji jugoslovenskog porekla. Kad je pročitala knjigu, rekla je sebi: „Ovo je ono pravo – probudilo se moje detinjstvo”. Do jedanaeste godine živela je u Južnoj Americi, na Ognjenoj zemlji i kad je napustila rodno mesto, „celo moje de- injstvo kao da sam zatvorila u jednoj fioci. Tu fioku je „Sto godina samoće” izvuklo i ličnosti mog detinjstva su se pojavile. Bile su iste kao one u romanu. Nostalgija me je naterala da prevedem knjigu, a i želja da Jugosloveni upoznaju jednog tako velikog pisca.” arkesa danas smatraju najboljim latinoameričkim piscem, a mnogi idu i dalje pa ga navode kao najboljeg pisca sveta. ad je najzad našla izdavača, Jasna Mimica-Popović se za vorila u sobu, kako kaže, i četiri meseca je neprekidno radila. Roman počinje arhaičnim jezikom i kad je Markes stigao do kraja knjige i shvatio da je uspeo da svoje likove provede kroz roman i dovede do kraja, on je u ushićenju počeo da izmišlja reči. – Ne mnogo, kako bi neko mogao da pomisli, ali reči koje on upotrebljava, nećete naći u literarnim časopisima – kaže prevodilac. reća koju je osetio kad je roman priveo kraju, nije bila obična – Markes je još u devetnaestoj godini pokušao da napiše ovaj roman, tada ga je nazvao „Dom”, ali je odustao od ideje, jer, kako je jednom rekao: „Osetio sam se nezrelim”.U međuvremenu, od prvih pokušaja pa do konačnog ovjavljivanja romana, pisao je priče i objavio četiri romana, u svakom od njih opisivao iste ličnosti. Uvek je to bilo isto izmišljeno selo Makondo, u stvari sve se
vrtelo oko njegovog detinjstva koje je proveo u selu Arakataki sa babom i dedom. Markes kaže da su njegove knjige, knjige uspomena i da nijedan redak ne postoji koji nije stvarnost.– Markes nikad ništa ne piše što nema neke veze sa nečim – objasnila je Jasna Mimica-Popović. – Roman je pun detalja koje samo njegovi prijatelji prepoznaju. U La-tinskoj Americi i svakodnevni život ima
dimenziju fantastike i to Evropa teško može da razume. Latinska Amerika je zemlja gde se meša stvarno sa nestavrnim

Šešir iz Pariza

Ono što nas najviše povuče u knjizi, jes- te baš ta fantastika, nestvarnost, kiša odcveća, tepisi koji lete, starci koji žive
dvesta godina. I stvarnost koja izgleda nestvarno: u jedno selo na kraju sveta stiže klavir iz Evrope. – To je Latinska Amerika. Tamo se kućegrade od pleha i drveta, farme su udaljenekilometrima jedna od druge, a moja tetka je,na primer, iz jednog sela sa Ognjene zemlje,sličnog Makondu, iz kataloga poručivala šešire iz Pariza. Kao u romanu „Sto goduna samoće”. Nameštaj iz Beča u tim plehanim kućama po zabačenim selima nije bio ni čudo ni luksuz. Put do Evrope bio je bliži od severa u to vreme kad Panamski kanal još nije bio otvoren i sve te skupocenosti, sav taj stilski nameštaj, engleski servisi pod brojem bili su samo potreba a nikako teranje mode. Niti je svet te stvari naročito cenio. Knjigom stalno krstare neki namernici, čudaci, spodobe – dođu i odu, niko ne zna ni ko su ni odakle su, ni da li su stvarni ili izmišljeni. Neka fantastika za koju i ne tražimo objašnjenje, ali nam ga je Jasna Mimicaopović ipak, dala: – Ništa to tamo nije neobično. Sećam se jednom smo spavali u hotelu u jednom malom mestu i u zoru nas probude: „Da vidite ide jdan monstrum ulicom.” Otvaramo prozor i stvarno vidimo jednog monstruma. „Pazi monstrum” i ništa, vratimo se da spavamo. Stražari ubiju monstruma i niko se oko toga nije uzbudio, sve dok engleske novine nisu objavile tu vest sa crtežom na kojem su žitelji grada nacrtani kao crnci sa bananama. To je ljude uzbudilo, ali monstrum na njihovim ulicama nije. Posle se ispostavilo da je monstrum bila morska krava koja je slučajno išetala iz mora i krenula gradom. Ogromna, teška tri tone. I putnike namernike koji svaki čas navraćaju u Makondo, u kuću porodice Buendije, Jasna Mimicaopović nam je objasnila: – Ja sam kao dete živela u jednoj velikoj kući sa puno dece, sličnoj onoj u romanu i nije prošao dan a da nepoznati ljudi ne naiđu. Po jednom starom zakonu, svaka farma je pored glavne kuće, morala imati kuću ra radnike i posebnu kuću za putnike – namernike i svaki putnik koji je zakucao na vrata, morao je biti primljen i nahranjen. Sećam se, uvek bismo ih ugledali kako naizale iz daljine. Majka nas zaključa u kuću, ko zna ko su, mogu biti lopovi i razbojnici, a mi deca onda virimo kroz prozor i samo čujemo njihove mamuze i žalosne vrbe kako udaraju o pleh kuće. Strava i užas, mada nam nikad ništa loše ti putnici nisu učinili. Ostajali bi nekoliko dana kod nas da se odmore i onda nastavljali put. I kad Arkadio ubija jednog čoveka zbog Ursule, ni to nije prenaglašeno. Žena je bilo malo u tim krajevima, bile su veoma cenjene i muškarci su se borili za njihovu naklonost. Na Ognjenoj zemlji rudar bi, kad bi prošao pored dvorišta u kojem se suši žensko rublje, zastao, skinuo kapu i poklonio se. Možda najviše nestvarnog u stvarnosti ima baš u istorijskom detalju da je jedan inženjer iz Beča po imenu Poper, došao osamdesetih godina prošlog veka na Ognjenu zemlju i proglasio sebe kraljem. – Nije imao vojsku i zato je na ostvro doveo hiljadu magaraca – priča Jasna Mimicaopović. – Na magarce je posadio strašila a starosedeoci Indijanci iz daljine ugledali su ogromnu „vojsku” i, naravno, uplašili se. Kad bi se to opisalo u romanu svako bi rekao: „izmišljotina“. A to je istina i verovatno se to moglo dogoditi jedino u Južnoj Americi. – Prostranstva su tamo ogromna pa su i životinje ogromne – priča Jasna Mimicaopović. – Sećam se, na našu obalu se toliko puta nasukao kit. Nikoga to nije iznenađivalo. Deca su se na njemu igrala. Kad se lovi riba, lovi se na tone, kad je trava zelena, ona je raskošno zelena, kad je nebo plavo ono je istinski plavo. Sve je tamo intenzivno.

Bravar i pisac

U poslednjoj knjizi „Patrijarhova jesen” Markes je napustio selo Makondo. Otišao je iz svog detinjstva i ispirčao priču o samoći jednog tiranina. O Markesovim delima napisane su mnoge
knjige. On o sebi ne voli mnogo da govori. Ipak, tu i tamo nešto i progovori. Kad su ga upitali koliko radi, rekao je: „Pišem od osam do četiri po podne svakog dana i ako napišem jedan red kad pišem priče, ili jednu stranicu kad pišem roman, zadovoljan sam.” a tih osam sati pisanja obučen je u neku vrstu kecelje i u džepu uvek ima alat: kad zastane zbog neke teške rečenice, počne da popravlja brave po kući. O njemu je napisano i da voli mir dok piše, da za to vreme mnogo puši. Kad su ga pi ali šta radi kad ne piše, odgovorio je da po ušava da se oslobodi otrova tolikih cigareta. Oženjen je devojkom svoje mladosti i ima dva sina. oće li se „Patrijarhova jesen” kod nas
pojaviti, za sada se ne zna. Jasna Mimica-Popović upravo čita ovu knjigu u originalu. Su- iše je teška da bi je prevodila tek onako za sebe, kao što ima običaj. Do sada je iz ljubavi prevela gotovo celokupnu poeziju čuvenog kubanskog pesnika Nikolasa Giljena, koja kod nas, inače, nije objavljena. Prevodim ono što volim – kaže Jasna
Mimica-Popović. – A i da bi moji prijatelji mogli da pročitaju te divne pesme.

Nastavak pročitajte u broju 3113.