Илустрована у години Јубилеја

Већ сат је прошао како смо хеликоптером кренули из Тиксија.олетели смо са аеродрома на залеђеном океану, прешлиалив са бродовима који зимују у леду, замакли у брда поривена снегом. Свуда около само бела пустош. Од Тиксијамо удаљени око 160 километара и нигде, докле поглед до-ире, никаквог трага живота. онда – доле испод нас, на једној од огромних белих висоравни, зацрнело се нешто као мравињак, нешто као рој пчела, нешто,ецимо, као опиљци гвожђа око магнета и пилоти су суновратили хеликоптер ка том месту. Она тамна маса испод нас постајала је све већа искоро смо видели да је то огромно стадо од стотина и стотина севернихелена. Спуштали смо се све ниже, већ смо разазнавали и поједине животиње са великим роговима. Дотле као обамрли у зимској досади,елени су се узнемирили од буке снажних мотора. Преплашени, свом снагом су грабили напред кроз белину, подижући за собом облаке снега.

40.000 јелена

Али наша жеља није била да гонимо успаничено стадо. Недалеко одатле, иза једног брда, налази се нешто као пастирска постаја, нешто ао што су код нас бачије и ту смо се спустили. евен у крзно, са шубаром на глави и пушком о рамену, један Јакут ам је махао у поздрав. Он је овде главни, руководилац, шеф бригаде пастира који брину о великом стаду сибирских јелена. Као остали пастири, овде живи привремено. Подигли су неку врсту избе, нешто као шатор, што се овде зове „ћум” или „тардок”. Гајење јелена у булунском рају је важна привредна грана и на овим пространствима има их више д 40.000. Јакути и Евенки су изванредни познаваоци јеленских ћуди и длични одгајивачи. тесном „тардоку”, ипак, има места за госте. Заправо, када се поседа а јеленске коже, под косом таваницом од такође јеленских кожа што се рже укосо постављеним даскама, унутра више и не изгледа тако тесно. а дирецима висе пушке – јер гладни курјаци и лисице често нападају тада. Цео „тардок” је тако начињен да се за десетак минута све може да клопи, стави на санке које вуку јелени и пресели на друго место. јближе насеље је удаљено километрима и километрима и то је село ајба, где су зидане куће, где постоји и школа и сви пастири су из тог еста. Али путовање до Најбе, у ово доба године осим хеликоптером ли гусеничаром – представља праву авантуру. ко се нису надали гостима, пастири, међу којима има младића и девојака што су се за овај посао спремали у школи, потрудили су се да нас госте. На сандуцима који су служили уместо столова брзо су се нашли еленска пршута, јеленске кобасице, пржена јеленска џигерица, печено еленско месо.– Наша тундра није увек овако хладна и бела – рекао је један пастир к смо сви заједно пили чај. – Прелепа је наша тундра ти, када је весела и расцветана. змишљали смо о њиховим речима док смо се ликоптером враћали у Тикси, преко пустих и белих да и долина, замрлих у ово доба године и мора се изнати да није било јасно шта те бистре и способне де задржава у хладној, негостољубивој даљини.

У гостима код Евенка

Aли то исто о лепоти тундре рекао је касније и Владимир Инокентијевич Попов, који је дошао по мене уедини хотел „Марјак” – „Морнар”, у чијој портирнициреде мачка којој су због мраза отпали уши и реп.ладимир Инокентијевич Попов је по националностивенк, „домаћи” у овом крају. Он је секретар Исполкоа Тиксија, што би код нас било секретар општине. Уулунски рејон, у Тикси, у Заполарје, овде на 72. паалелу долазе људи из Украјине, Русије, са Кубана, изоплог Азербејџана или Грузије, и ту остају пет, десет па петнаест година, заволе ове крајеве који су некад билиамо места прогонства, али одлазе, ипак, кући. Поповиоткуда није дошао, нити ће некуд отићи. Он је овдеођен пре четрдесетак година, одавде су и његови преи, ово је његов завичај. И веома је срећан што је тако.реци Владимира Попова живели су у „тардацима”,ћумовима” или у неким избама ретких села. То је, наравно, далека прошлост. Попов станује у дугачкој и сивој вишеспратници у центру Тиксија. Стан је трособан,модерно намештен, са богатим врло великим теписима на подовима и зидовима. Централно грејање обезбеђује пријатну температуру и у најхладнијим данима.

Наставак прочитајте у броју 3117.