Илустрована у години јубилеја

Посетили смо Драгољуба Алексића, легендарног акробату, човека преко којег су прелазили аутомобили, који је висио испод авиона држећи се зубима за ремен…

И сада, након толико година, када се сетим свега што сам радио, долазе ми на ум речи Ничеовог Заратустре: “ Оно страшно није висина, већ пад. Пад у којем се доле строваљује поглед, а рука граби према горе” – прича нам тихим гласом Драгољуб Алексић. Старије генерације Југословена памте га по невероватним акробацијама од којих је застајао дах, а коса се на глави дизала. У оно послератно време, када није било телевизије и сличних справа за масовну забаву – Алексић је своју верну публику забављао играјући се животом и пркосећи смрти. На који начин? Младима који га не памте и не знају, рећи ћемо: замислите човека који сам конструише прави правцати топ из којег не излеће ђуле, већ – човек! Или, звучи ли вам невероватно да неко зубима кида челични ланац, а челичну шипку дебљине пет сантиметара савија у спиралу као од шале!? То су, ипак, само ситнице у односу на све оно што је умео и могао Драгољуб Алексић. Још 1928. године „Политика” доноси сензационалну вест под насловом „Човек насред Поенкареове улице задржава четири аутомобила”. У вести пише: „Јуче, око подне, направила се права гужва око једног занимљивог човека, најмлађег нашег атлете г. Драгољуба Алексића, који је хтео да прикаже неколико својих атлетских продукција насупрот онима које је дан раније приредио на игралишту БСКа Славко Барта. Г. Алексић је извео готово у истом стилу задржавање неколико аутомобила и побрао живахан аплауз од стране публике која је закрчила цео простор око аутомобила. Млади атлета правдао се живахно како он може да изведе и неколико других, исто тако опасних продукција, али да нема средстава да аранжира једну велику представу. Његове атлетске способности, међутим, на завидној су висини и може се још много лепих спортских успеха очекивати с његове стране”. Како је све то почело? И откуд Вам идеја да постанете акробата? – Имао сам тада свега 18 година – присећа се Драгољуб Алексић. – Само две године пре тога лекари су ме оперисали: бацао сам крв из груди. Имао сам тешко детињство. Мајка ми је рано умрла, моја сестра и ја остали смо код оца који се убрзо пропио. Побегао сам од куће и запослио се у Борском руднику. Тамо су ми и страдала плућа. Оставио сам рудник и пошао у Београд. Било ми је боље па сам се уписао на браварски занат. У слободном времену одлазио сам у биоскоп и
гледао филмове и по неколико пута. Десило се (да ли је то судбина, не знам) да сам на платну угледао тада чувеног глумца Лућиана Албертина. У сцени једног филма, чијег се наслова не сећам, тај глумац је радио гимнастику. Збуњен, упитао сам једног човека поред себе: „Извините, шта ради овај глумац? Зашто тако маше рукама?” А он ми је одговорио: „Тај глумац је највећи филмски акробата. На овај начин он јача своје мишиће”. Вратио сам се у своју подстанарску собицу у Масариковој улици и већ исте вечери почео да вежбам. Је ли могуће да сте се за само две године од жгољавог младића претворили у раскошно грађеног атлету? – Тачно је! Од 46 килограма колико сам имао, попео сам се на 76. Моји другови са заната гледали су ме као какво чудо. Да бих одржавао кондицију свакодневно сам вежбао по неком свом систему и уз пут, у радионици, савијао гвожђе. Неко ме је пријавио газди па сам добио отказ. Учинио Вам је услугу, зар не? Тај отказ је значио и одлазак у авантуру која ће потрајати читавих четрдесет година. Али, идите редом. – Убрзо сам нашао посао у једној продавници аутомобила и – идеја се родила: пустићу да преко мене пређе аутомобил од 1600 кг! То није била никаква теш- коћа, али је било много теже наћи возача који ће на то да пристане. Најзад, један се смиловао. За сваки случај морао сам да му потпишем да ће бити ослобођен сваке одговорности у случају да се више не подигнем… Вест се муњетивом брзином пронела Београдом.

Наставак можете прочитати у броју 3095.