Сићево. Има нешто у том Сићеву. Има нешто и у Сићевачкој клисури. Рецимо, чувена прича, археолошка, да су у пећинама ове клисуре (у питању су Велика и Мала Баланица) пронађени остаци огњишта, камене алатке, фосили биљака и уопште својеврсни налази који указују на повезаност Балкана, Анадолије и Блиског истока у периоду пре 150-200 хиљада година.
Сићево. Има нешто у том Сићеву. Има нешто и у клисури. Није археолошки. Више је легендарно. Легенда се везује за 13. век. Туда је, наводно, идући ка Цариграду, путем по литицама клисуре пролазио Свети Сава. Уморио се и свратио је у село. Хтео је воде да се напије, али му је једна домаћица у недостатку воде, пружила врч вина. Свети Сава је пробао божанско пиће из сићевачких винограда, па благословио и село и винограде.
Сићево. Није археолошки, више је географски. Налази се у западном делу композитне Сићевачке клисуре, највећим делом на десној страни Нишаве и падинама Сврљишких планина. И није само географски већ и планинарски. Сићево се налази у подножју врхова Вишеград (980 мнв) на северу и Градац (1062 мнв) на североистоку. И одлука је донесена. Упознаћемо Сићево тако што ћемо до овог села доћи управо спуштајући се у њега са ових висова. Дакле, имамо идеју да се попнемо на врхове Вишеград и Градац и онда дођемо до Сићева. Идеја је прихваћена. Акција следи.
За акцију поред планинарских ципела, штапова, капа, ранаца и друге опреме, потребно је и разумевање две речи – надоличаво и нагоричаво. Надоличаво значи низбрдо, према доле. Антоним за ову реч је нагоричаво. Речи су из лесковачког краја, али се дивно уклапају у ову нашу причу. Стаза којом смо кренули из села Ореовац била је и нагоричава и надоличава. Најпре нагоричава, све до врхова Вишеград и Градац, а онда надоличава. Али… Увек једно али може срећу да поквари. Вођа акције предлаже да избегнемо уобичјену стазу за спуст у Сићево, ону источну, јер подразумева спуштање стрмом страном . Зато се са врха Градац, одакле се пружа диван поглед на добар део масива Сврљишких планина, на Стару планину, Сићевачку клисуру, Јастребац, Копаоник. враћамо до превоја испод Вишеграда и крећемо надоличаво. Ентузијастично. Кроз трње. Преко трња. Низ трње. Па опет кроз трње. Па опет преко, па низ. Мало као у Домановићевом „Вођи“, мало у складу са латинском изреком „Per aspera ad astra“, само надоличаво и избијамо на „римски пут“. Безбедан спуст. Избегнута опасна деоница. Још мало „римским путем“ и пред нама – Сићево.
Пише Весна Тодоров
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању