Кад кренеш са авале, чувај се челопека, дрш’ се барем хвоста док не наиђеш на неки ђерам. Он ће ти помоћи да сaкупиш снагу, и да се дубравом спустиш до гердапа. Он је богат водом, али пази: и прилаз и дно веома су стрми односно дубоки. Кад се искупаш, можда и упецаш нешто у кленовику, гледај да изађеш на какву градину, а не да погодиш баш неки околни хисар… И чувај се кључева, места на којима река завија, снажно кључа и пени, питање је колико ћеш моћи да их савладаш.
Овако написан, текст не изгледа као да описује обилазак баш Србије, нити било које oдређене државе. Излет почиње са авале (перс. havala) – видиковца (не мора бити онај београдски), у доба дана када сунце већ пече чело, те се ваља држати барем каквог-таквог растиња (старослов. хвост – ситна шума) и допуњавати залихе воде са бунара (тур. ђерам) на путу до ђердапа, стрмог и дубоког басена богатог рибом (тур. gerdap, перс. girdap). Ту је густиш већ прерастао у шуму дубова – озбиљних храстова. Пошто ухватите клена (или кленку; клен је врста речне рибе, али и врста дрвета – ливадски јасен), пожељно је да изађете на неку уређену зелену површину (старослов.градина), рецимо у неку башту или парк, а не да забраздите баш у тврђаву (тур. hisar) – станицу милиције или касарну, рецимо. Зашто да делите ловину?
Чини нам се да смо успешно реконструисали једну од ситуација из прошлости, оне у којој држава још није озваничила основне особине појединачних места у природи, давши им статус имена: Авала, Челопек, Хвост, Ђердап, Градина, Кленовик, Хисар. Чини нам се, такође, да је ово најлепши и најприроднији начин на који географски појмови могу да добију име. Рецимо, имате планину која се зове Бесна кобила – неукротива, непредвидљива, опасна. Међутим, на њој постоји једно место по имену Самар – дрвено седло, што ће рећи прелаз којим је могуће савладати чак и једну такву бедевију! Вода живот значи, и око једне никне насеље са дивним старословенским именом Сопот – извор. Или, обележите део шуме који не треба да се сече тако што огулите кору на граничним стаблима док се дрво не забели, и тако настане Забела. А како назвати село иза мочваре, рита, блата – до Заблаће? Непожељно растиње крчи се тако, што се на дугу мотку причврсти српасто сечиво које обухвати стабло, па се оно обара и сече потезањем. Алатка се зове косијер (коси и сијече), и ето га град Косјерић.
Kраљу Краљево, Књазу Књажевац, деспоту Деспотовац, попу Попово…
Топоними или имена места (топос, τόπος – место, онома, ὄνομα – име) сведоче о многим стварима; о оснивачима и првим становницима, о улози и значају местā у историји, о делатностима његових житеља, о биљном и животињском свету који је ту заступљен, чак и о карактеру локалних становника.
Најлакше ћемо изаћи на крај са именима знаменитих личности: Александровац, Карађорђево, Лазаревац, Милановац, Петровац… Ту су још и Алекса Шантић, Јаша Томић, Светозар Милетић, Генерал Јанковић… мада, признаћете, некако је трапаво рећи “Ево га, иде из Генерала у Јашу“, као да је у питању неки дух или некаква пошаст.
Шумовита је Србија, и разноврсна: Брестовац, Бор (и Златибор), Врбовац, Грабовац, (Велика) Дренова, Јабланица, (Велики) Јасеновац, Липар, Липљан… па, и Кладово му дође од кладе неког дрвета, зар не? А између ових стабала расте Босиле(град), Житиште, Ковилово (ковиљ, врста траве), Ковиљача, Купусина, Лесковац, Липолист, Лозница… Има и воћа: Бостане, Вишњица, Јабука, Јагодина, Купиново, Смокуша… Животињски свет предводи Биково, па иду Вучје, Голубац, Змињак, Јагњило, Јастребац, Медвеђа, Орловат, Соколац … све до Петловог брда!
У Србији живе Колари, Сараорци (они што тегле насукане лађе), Рибари, ту су и Ковачица, Рударе, Пивнице, Трговиште… Све су ово тзв. мотивисане речи, и значење им је јасно. Добро, а шта ћемо са овим називима: Дебрц, Памбуковица, Маскар, Избичањ, Прекопчелица, Лукомир, Ранилуг, Барбарушинце, Бистражин, Мушутиште, Чаглавица, Неменикуће, Мазарач, Пецка, Парамун, Жбева, Тибужде… има још, али немамо места ни времена!?
Пише: Горан Хаџи-Боричић
професор српског језика и књижевности
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању