Проглашење независности Индонезије 1945. био је важан тренутак у историји те земље, па се сваке године слави са великом помпом. Тим поводом, а простире се на преко 5.000 километара дуж екватора, цела је украшена црвено-белим националним заставама. Прослава националног празника у домовини и иностранству испуњена је поносом и јединством. Служе се јела која одају почаст индонежанској кухињи, плешу игре популарне у Индонезији као што су поко-поко и мау мере. Поко-поко, игра и песма су настали крајем 1990-тих на североисточним Молучким острвима, тамо познатим по блискости чланова породице и родбине, али су брзо нашли место у срцима многих других Индонежана на свадбама и другим окупљањима. Мау мере су песма и игра из покрајине Источна Нуса Тенгара. Игра је весела, а једноставна, па свако може у њој да ужива.
Ову срећу и напредак у Индонезији потврђује нова студија која показује да је та земља на првом месту у свету по укупном нивоу просперитета. Чак и испред богатијих и развијенијих земаља Запада.
У данашњем свету напредак је често синоним за богатство. Земље се процењују према томе колико производе, колико брзо расту, колико лако усвајају новине. Према општеприхваћеним стандардима, Индонезија, која и даље пролази кроз развојне тешкоће, чешће се позиционира као земља у транзицији него као надахњујући пример.
Ипак, проучавања Индонезије оповргавају ово мишљење. Према “Истраживању глобалног просперитета” – пионирског пројекта универзитета Харвард, Беилор и Галупа, које је обухватило више од 200.000 људи из 22 земље – Индонезија је на првом месту по укупном благостању становништва. Није најбогатија земља. Није најразвијенија. Но, најдубље, широко и доследно је у добром стању.
Деценијама је развој по свету ишао јединственом логиком: развијајте привреду и све остало ће следити. Међутим, став Индонезије указује на супротно. Открива се дубља истина. Напредак није производ богатства, већ нешто неговано на основу осећања, веза и заједнице. У Индонезији ове ствари нису политички циљеви. То су подразумеване културне вредности.
У тој земљи је живот подређен заједништву. Од талилана (заједничких молитвених скупова) и арисана (добровољних група за штедњу) до ноћних разговора у малим кафићима и по кућама са више генерација, Индонежани практикују оно што се може означити као тиха технологија припадности.
Ови ритуали у најмногољудијој муслиманској држави можда не повећавају продуктивност, но, враћају оно што је много ређе у данашњем свету: осећај „руку под руку.“
Пише Борислав Коркоделовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању