Уравнотежена исхрана, односно правилна комбинација намирница, помаже да се инсулин и ниво шећера у крви одрже под контролом. Када је у питању инсулинска резистенција, та равнотежа је нарушена. Ћелије слабије реагују на инсулин, телу је теже да искористи угљене хидрате као извор енергије, а вишак глукозе остаје у крвотоку. Уколико се не препозна и не регулише на време, инсулинска резистенција може довести до озбиљнијих метаболичких поремећаја, укључујући развој дијабетеса типа 2.
У овом тексту ћете сазнати који су симптоми инсулинске резистенције, који фактори ризика доприносе њеном настанку, које су најчешће методе лечења и каква се исхрана препоручује особама са овим стањем.
Инсулинска резистенција је метаболичко стање у којем ћелије организма постају мање осетљиве на дејство инсулина. Инсулин је хормон којег производи панкреас и који омогућава ћелијама да преузму глукозу из крви и искористе је за енергију. Када ћелије не одговарају адекватно на инсулин, панкреас покушава да надокнади тај недостатак појачаним лучењем овог хормона. Као резултат, долази до повишеног нивоа инсулина у крви (хиперинсулинемија), а временом и до поремећаја регулације шећера у крви. Дуготрајна инсулинска резистенција може оптеретити панкреас и повећати ризик од развоја дијабетеса типа 2, метаболичког синдрома и кардиоваскуларних болести.
У чему се разликује од дијабетеса
Инсулинска резистенција није исто што и дијабетес, али представља један од главних корака ка његовом развоју. Код инсулинске резистенције организам и даље производи инсулин, али га ћелије не користе ефикасно. У почетним фазама ниво глукозе у крви може бити нормалан, јер панкреас појачаним лучењем инсулина одржава равнотежу. Дијабетес типа 2 настаје када панкреас више не може да произведе довољно инсулина да надокнади смањену осетљивост ћелија, што доводи до трајно повишеног нивоа шећера у крви. Узроци настанка
Она најчешће настаје као последица комбинације генетских предиспозиција и животних навика. Један од главних узрока је вишак телесне масе, посебно накупљање висцералне масти у пределу стомака. Масно ткиво у тој регији лучи супстанце које утичу на смањење осетљивости ћелија на инсулин. Неправилна исхрана богата рафинисаним угљеним хидратима, шећерима и прерађеном храном доприноси честим скоковима глукозе и инсулина, што дугорочно може довести до метаболичког поремећаја. Недостатак физичке активности додатно смањује способност мишића да преузму и искористе глукозу из крви. Хронични стрес, поремећаји сна, хормонски дисбаланси и одређени лекови такође могу играти значајну улогу у развоју инсулинске резистенције.
Главни фактори ризика
Генетика: Уколико у породици постоји историја дијабетеса типа 2, ризик је значајно повећан.
Гојазност: Вишак телесне масе, нарочито абдоминална (висцерална) маст, снажно је повезана са смањеном осетљивошћу на инсулин.
Седентарни начин живота: Недостатак физичке активности доприноси слабијем искоришћавању глукозе у мишићима.
Пише: Татјана Поповић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању