Мисирача је као редитељ аутор многих представа које су остале веома запажене на регионалним фестивалима. а најиинтензивније сарађује с позоришним, и колегом за катедром, Тихимиром Станићем, који је имао велики утицај на његову уметничку поетику. Маркова свестраност огледа се и у литерарном стваралаштву, јер је приређивач врло запажене монографије о Ренати Улмански под називом „Његово величанство: Случај”.
У разговору за „Илустровану“, овај редитељ се дотакао већине елемената који представљају његове уметничке преокупације, с посебним освртом на – како би рекла Исидора Секулић – „књигу добоке оданости“, Мисирачино ауторско дело – монографију посвећену глумици Ренати Улмански.
Многи памте вашу чувену режију представе „Синови умиру први“. Била је то позоришна сензација. Да ли свесно увек идете ивицом бријача, или се једноставно реакције на ваше редитељске поступке дешавају спонтано?
– Колико год звучало као фраза али заиста, у тренутку када је представа настајала, нико од нас, ни глумци ни сарадници чини ми се, нисмо размишљали о томе какав ће представа имати одјек и успех. Много коцкица се ту поклопило, а то је оно најважније у једном позоришном чину. Колико год сви ми били спремни, маштовити и посвећени, важно је да се некако и историјски тренутак и друштвене околности поклопе да би представа имала оно нешто посебно. У случају „Синова“ некако се осећало у ваздуху да је представа са том тематиком и пре свега, таквим приступом тој тематици, била преко потребна позоришном животу у Бањалуци и шире. Мате Матишић је изузетан пунокрвни драмски писац, за мене свакако најзначајнији живи драмски аутор југословенског и балканског простора. Његови комади, с једне стране, имају толико духа, ироније, сарказма, док с друге осећате топлину и његово саосећање са трагедијама које су људи прошли на овим просторима од 90-их година на овамо. Наравно да смо током рада на представи били свесни да идемо „ивицом бријача“: у смислу жанровског, јер ту, рекао бих, и редитељ и глумци морају да воде рачуна о начину игре јер је све врло осетљиво, не сме се склизнути у патетику а ни отићи превише у комедијu и самим тим банализовати проблем. Али ишли смо „ивицом бријача“ и због саме теме и хрватског аутора јер су одређени притисци од стране „структура“ још током рада на представи ометали процес. Међутим, представа је победила све баријере на премијери, и имали смо среће да је имала заиста дуг и успешан фестивалски и репертоарски живот.
С глумцем Тихомиром Станићем доста сте сарађивали и у позоришту и на филму („Турнеја“) Делите ли исту естетику?
– Пре свега морам да кажем да је велика привилегија имати Тихомира Станића у својој близини, као пријатеља и драгоценог сарадника. Он је „пресудио“ моје бављење позориштем, сугерисао ми је својевремено да усмерим своја позоришна интересовања ка режији и, надам се, није погрешио. Још од тих дана смо блиски, сарађујемо на много нивоа, а последњих годину дана делимо посебно искуство као професори који воде прву годину класе глуме, са паралелном класом коју воде сјајне Милица Краљ и Паулина Манов, на Академији уметности у Београду. Имали смо срећу да су нам се задесили сјајни, даровити и посвећени млади људи, који су итекако оправдали наше поверење. Рад са њима, Тихомира и мена је оплеменио и испунио на посебан начин ових годину дана, што је резултирало успешним годишњим испитом на сцени Атељеа 212. Радујемо се новом сусрету са њима на јесен.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању