Сви експонати изложбе су допремљени из Париза, а српској јавности су по први пут представљене Адрианине скулптуре, значајна и награђивана уметничка дела, а слике Љубе Поповића, међу којима је и његов једини аутопортрет – нису никада приказане ни у француској ни у српској јавности. Са нашом саговорницом разговарамо о тим делима, али и о животним изборима, паралелама, нежностима, трагањима, етици и естетици – у животу и уметности.
Судбином одређени или појединачним енергијама обликовани – наши животи се потпуно разликују. Шта је то што је одредило ваш живот? Што га је учинило баш оваквим какав јесте?
– Не верујем у судбину, више у другу варијанту предлога – да се појединачним енергијама обликује живот, уз с времена на време, мало среће… Бити отворен за сусрете је подједнако битно. Мој животни пут одређује стални осећај да треба да се „побољшам“, да непрестано радим на себи, да учим нове ствари. Знатижеља је још једна моја битна особина. Тако сам и доспела на више факултета: геофизика, археологија и историја уметности, онда је уследио докторат пластичне уметности, а све уз две године учења модерног грчког језика. Тај гонич у мени не мирује ни данас када радим као професор вајарства и керамике, али пишем и текстове за специјализоване часописе. Уз трагање за све дубљом и даљом перспективом сваких пар година упишем неки нови курс, научим нешто ново… Kад сам са се коначно определила за уметност, са 27 година, имала сам осећај да сам баш тамо где треба да будем. Наравно, тај избор који је мој животни пут се мора непрестано хранити и обогаћивати.
Ваша биографија заиста фасцинира, али ће сваком ко је чита остати питање – како неко ко има мастер из геофизике, заврши као вајар, са све докторатом из пластичних уметности, одбрањеним на Сорбони? Шта Вас је водило у тим и таквим изборима и да ли је то што сте ћерка већ светски потврђеног уметника Љубе Поповића имало удела?
– Искрено говорећи, када сам завршила средњу школу нисам знала шта бих тачно даље. Имала сам добре оцене из математике и физике, па сам се уписала на геофизику, да мало одложим животне изборе. То је сасвим лепо ишло, па сам стигла и до мастера. Међутим, стално сам имала осећај да ми нешто недостаје. Зато сам, у неком тренутку, додала археологију и историју уметности. Избор и није тако чудан… Одувек сам сањала о звездама, желела да схватим како је наша планета настала, какав је људски утицај на земљу… Мој отац је имао исту фасцинацију свемиром и научном фантастиком, па ми је то пренео. У исто време сам ишла на часове моделирања у глини, убеђена да ћу се бавити “озбиљним” послом истраживача и да ћу у слободно време вајати. Десило се да сам са 26 година заменила своју професорку моделирања у глини на три месеца, тај осећај константног додира глине, њеног обликовања, потпуно ме је освојио. Тако је и дошло до дефинитивне промене правца у мом животу. Када из ове перспективе сагледам тај период свог живота, постаје ми јасно да сам у ствари бежала од родитељског утицаја. Моја мајка је говорила да треба да студирам примењену уметност. Очигледно ми је требало да докажем самој себи, па и другима, да могу да завршим један од најтежих факултета, који углавном студирају мушкарци… Да нисам само ћерка својих родитеља – предетерминисана. Да мој женски мозак ради. Када сам се коначно усудила да кажем да хоћу да будем уметник, све је већ било очигледно: нисам само ћерка Љубе Поповића али и јесам његова ћерка. Отац ме је “хранио” ликовном уметношћу од малих ногу, чини ми се да сам само упијала…Нисам расла у бунту против његових ставова о уметности, већ сам их присвајала. Докторат пластичне уметности ми је пуно помогао да сагледам своје место у уметности садашњице.
Пише Драгана МАРКОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању