Повратак „Вампира”
ИНТЕРВЈУ: Александар Ераковић Ера

Синтагма из наслова се просто логички наметнула, мада звучи више као наслов стрипа о Загору, који је „харао“ југословенским просторима од краја шездесетих до почетка деведесетих година прошлог века. А управо кад је Загоров глас утихнуо, одјекнуо је тада нови глас београдског рокабили сасатава „Вампири“. По неким критичарима био је то одговор на сплитске „Ђаволе“ или, пак, загребачке „Фантоме“. Све у свему, „Вампири“ су брзо скренули пажњу публике. Уследио је наступ на домаћем избору за Песму Евровизије и одлично друго место, а потом и стварање музике за култни филм „Ми нисмо анђели“. Све је текло као по лоју, али, да подсетимо, радило се о проказаним деведесетим и тешком времену за све, па тако и за музичаре.

Након дуге дискографске паузе прошле године су „Вампири“ снимили повратничку „дугосвирајућу” плочу под називом „Летимо”, а ове године су имали и неколико живих наступа уз одличну посећеност. У међувремену, певач овог састава Александар Ераковић Ера наступао је повремено као солиста.

О разлозима за престанак рада, „дериватима“ који су настали из „Вампира“, као и мотивима поновног окупљања, разговарали смо са Александром Ераковићем певачем и вођом „Вампира“.

Од вашег првог озбиљнијег састава Лолипопса до Вампира није прошло много времена. Да ли је тај “doo-wop” стил био ваша фасцинација и у првом бенду, односно од почетка бављења музиком?

– „Лолипопс“ су били баш ултра doo-wop бенд. Одувек ме је привлачила музика која у себи садржи слагање вокала. Прво „Битлси“ и „АББА“ у детињству, а после, кад сам открио да постоји цео музички правац који се заснива на томе, схватио сам да је то – то. Е сад, тада је било јако тешко доћи до те музике, па смо снимали нумере са радија чекајући сатима да пусте нешто што би нас занимало. Такође смо касетофоном снимали у биоскопу неке песме из филмова који су се бавили тематиком педесетих и шездесетих година прошлог века.

Интересантно је да сте те давне 1990. када сте се повампирили” већ скренули пажњу на себе, иако сте стилски деловаали архаично. Како се догодило да Вас толико заволе млади, кад сте неговали звук шездесетих?

– Иако смо неговали „стару“ музику, она је тада звучала као нешто ново и  дугачије од остатка сцене. Бас вокали, пратећи вокали, све је то звучало интересантно, али мислим да је била пресудна “Рама-лама”, која је брза двојка, врло слична српском колцету (смех).

Занимљиво је да сте у то време на новинарско питање зашто стално носите тамне наочере, одговарали да сте разроки. Да ли је то била ваша духовита аутоиронија, маркетиншки трик или доза мистерије?

– Новинари су имали три-четири питања  која су се нон-стоп понављала у интервјуима, тако да смо временом измишљали разне нове одговоре, а тај је био један од њих. Није то био никакав маркетиншки трик, једноставно нам је било досадило да понављамо стално исте одговоре.

 

Пише Немања Савић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању