На недавном представљању књиге „Мрачна страна улице“ у кући Краља Петра у Београду, Божидар Пешев нам је открио да се, поред писања, у животу бавио разним занимањима. Дипломирао је енглески језик и књижевност, на Филозофском факултету у Београду је магистрирао на групи за етнологију, а има и звање вишег библиотекара. Радио је као наставник у Интернационалној школи у Београду и у НУ „Веселин Маслеша“ и „Ђуро Салај“, а затим у школи „Вук Караџић“ у Рипњу где је касније био и директор Дома културе. Радио је као виши библиотекар Библиотеке града Београда, био је сарадник Народног позоришта у Београду и члан је Удружења књижевника Србије. Занимљиво је и да је чак једно време радио и на нафтној бушотини, па га питамо како је инжењер исплаке у Америци постао писац у Србији?
– У једном тренутку указала ми се прилика да у Хјустону завршим школу за инжењере исплаке. Прихватио сам понуду, боравио и учио у САД шест месеци, а затим сам отишао са Aмериканцима да у Либији бушим нафту. Када је САД заратила са Либијом, завршила се моја авантура нафташа јер је америчка компанија морала да оде из Либије, а ја сам изгубио посао.
А када сте открили склоност ка поезији?
– Својe првe две песме написао сам у другом разреду основне школе „Вук Караџић“ у Београду када сам писао песму за друга. Проблем је настао кад је ту моју песму учитељица ставила на зидне новине и уместо да будем поносан, било ме је срамота. Учитељица је одлучила да моју песму пошаље у дечји часопис „Змај“ и од тад више нисам желео, а ни помислио да пишем, све до шеснаесте године, када сам се заљубио до ушију. Тада сам почео да пискарам, али због стидљивости и сумње у ваљаност написаног, дуго нисам покушавао било шта да објавим.
Али сте касније ипак одлучили да представите читаоцима своје рукописе…
– Прве песме и једна моја прича појавиле су се у „Видицима“ 1973. године, али је тек 1991. године изашла из штампе моја прва књига за децу „Мала башта песама“. Од тада до данас штампане су 34 моје књиге, у театрима је изведено 11 позоришних комада, три за одрасле и осам за децу, али се ипак много мојих рукописа и позоришних комада још увек налазе у фиокама мог радног стола и у рачунару.
Годинама сте радили и мале драмске форме и приче за емисију “Добро јутро, децо“ Радио Београда, а да ли сте неке посветили својој деци?
– Мале драмске форме за емисују „Добро јутро, децо“ писао сам више година. Укупно сам написао приближно 60 епизода међу којима су бајке, авантуре из стварног живота, приче о животињама и стварима.
Као дугодишњи организатор програма за децу, наставник енглеског језика, љубитељ и познавалац бајки, много тога сам запажао и преносио на папир. Наравно и моја деца су имала удела у мом писању, касније и синовљева дечица, моји унуци, којима сам посветио девет епизода у којима их водим кроз авантуру – бајку. Син моје кћери је још увек сувише мали, а кад се родио, за њега сам написао песму за коју је компонована пригодна музика.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању