Они боље упућени у хрватску и балканску кинематографију нису очекивали ништа мање од главне награде „Тигар“ за најбољи дугомотражни филм коју је „Фиуме о морте“ освојио на престижном фестивалу у Ротердаму почетком године. Аутор тог дела би лако, статистички гледано, могао да буде и највише награђивани редитељ у историји хрватске кинематографије, имајући у виду број филмова које је снимио и количину и важност награда које је за њих добио!
Оба његова документарна филма, „Блокада“ (2012) и „Веруда“ (2015) освојила су националне награде Октавијан као најбољи у годинама када су снимљени. Бежиновићев играни првенац „Кратки излет“ (2017) овенчан је пулском Златном ареном као најбољи филм. А онда је стигао и овај необични документарно-играни филм „Фиуме о морте“, иновативан у форми, актуелан у садржају. После Ротердама, Игор Бежиновић (42) не стаје: иде са фестивала на фестивал широм света и свуда пуни дворане и подстиче полемике у разговорима након пројекција.
Филм је био у мају приказан и на београдском Белдоксу, а одмах потом и на трећем Медитеранском филмском фестивалу одржаном на Малти. Тамо смо срели Игора, растрзаног између обавеза према организаторима и публици, између пројекција, разговора са новинарима и пословних састанака. Најпре разговор у холу биоскопа „Ембаси“, а потом фотографисање на прелепој кровној тераси са базеном истог здања у коме је смештен биоскоп, као и хотел истог имена. У позадини су море, лука, град Валета сав од жутог камена као и величанствена купола базилике Пресвете Богородице.
Боље филм него филозофија
Уместо о плажама и шкампима, причамо о 1919. години када је италијански песник, политичар и авантуриста Габријеле Данунцио, већ познат по томе што је изнедрио идеју фашизма, желео да оствари свој сан и град Ријеку, као и целу Истру, поново учини италијанском земљом. То је био период свршетка Првог светског рата који је једна Италија изгубила, а друга га добила, поједностављено речено. Аустроугарска се распала, а нову државу је на делу њених територија створила Краљевина Србија са Хрватима и Словенцима. Ријека је, по одлуци Савезника, припала Краљевини СХС, али је то био политички мутан период када се иза кулиса светске политике још трговало територијама. Габријеле Данунцио је искористио тај политички лимбо и са својим војницима умарширао у Ријеку, запосео је и њоме владао 16 месеци. Презирао је словенске народе, па су многи Хрвати и Срби тих месеци напустили Ријеку из страха да им се нешто лоше не деси.
Као бившег професора социологије и филозофије, Игора Бежиновића је занимао један другачији поглед на те историјске догађаје. Интересовао га је одговор на питање зашто у Ријеци јако мало људи зна за тај период из сопствене историје? Зашто се у Хрватској то деценијама гурало под тепих и правило се да није постојало, а данас смо сведоци да се исти догађај различито посматра у Хрватској и Италији, што је било посебно видљиво у годишњици обележавања једног века од окупације Ријеке. Италијани су изложбом у Трсту величали Данунцијев поход на Ријеку, готово као поетску авантуру, док су је у Хрватској називали оним што јесте била – фашистичком окупацијом слободног града.
– Морам само на почетку разјаснити ово око мог образовања. Ја сам студирао филозофију и социологију, и онда сам у једном тренутку схватио да сам на Филозофском факултету у Загребу могао уписати и трећу студијску групу. Видео сам да на студијима компаративне књижевности постоје предавања о филму која је држао чувени хрватски теоретичар Анте Петерлић. А ја сам и раније волео филм, позајмљивао ВХС касете из видео-клуба и посебно након гледања „Петпарачких прича“ Квентина Тарантина помислио да бих у тој уметности могао себе наћи. И онда, у једном тренутку сам само схватио да ме више занима бити на терену, разговарати са људима, радити филмове него писати теоријске чланке из филозофије. Тако сам отишао на једну филмску радионицу која се бавила видеоактивизмом, политичким репортажама, што ми се јако свиђало. Онда сам отишао на пријемни у загребачку академију и прошао сам из прве. Да нисам, вероватно се не бих више усудио да пробам поново.
Тако је син професорке енглеског и психолога завршио два факултета. Две и по године је радио као гимназијски професор социологије и филозофије пре бего што се потпуно посветио режији.
Историја о којој се ћутало
У филму „Фиуме о морте“ видимо анкету коју сте правили са Ријечанима о томе знају ли шта се догађало у њиховом граду 1919. и 1920. године. Невероватно је да огромна већина није имала појма ни о окупацији нити ко је био Габријеле Данунцио: мислите да су одговори били искрени?
– Мислим да стварно не знају. Када сам ја у Ријеци ишао у основну и средњу школу нисам ништа научио о Данунцију. Знао сам за то име, више јер се спомињало у обитељи него што је у школи био заведен под неком фуснотом у историјском уџбенику. И на студијима компаративне књижевности нисмо се бавили Данунцијем као песником. Изучавали смо естетицизам и Пруста, што би било најближе Данунцију, али он нам није био тема. Када би се спомињао, то је увек било уз придев протофашист, инспирација Мусолинију, окупација Ријеке… али то ми је остало у неком малом мозгу као ствар о којој се причало, али се у стварности ништа није знало. Истовремено, у Италији сваке године издају пар књига о Данунцију, он је тамо велика прича, али из апологетске перспективе, препричавања мита о њему.
Да ли то значи да тамо и даље постоје претензије према земљама ван источних граница Италије?
– Та идеја с почетка 20. столећа звала се иредентизам. То су биле Тера иредента, земље које је наводно требало да припадају Италији, а то су источни Јадран и северна Италија која је била под Аустроугарском. Сигурно да и данас има делова италијанског друштва који жале за тим империјалистичким идејама. Свега има у тим књигама, оне су и биографске и песничке и политички обојене, често носталгичне. Данунцио је у Италији као поп звезда.
А шта ти мислиш о његовој поезији и његовом фашизму – да ли је то уопште онај фашизам који су усавршили Мусолини и Хитлер?
– Када сам студирао компаративну књижевност, потрудио сам се и прочитао неке збирке његових песама, неке драме, неке романе… Негов опус је огроман, тако да нисам могао нити желио све прочитати. Не мислим да данас ико и у Италији, збиља, редовито чита Данунција. Мислим да је његов реноме више заснован на његовом имиџу, Генерално, то није мој тип књижевностн који бих ја данас некоме препоручио. Мислим да је његово дело јако старомодно, традиционалистичко, естетицизам некакав који када га се и преведе на наш језик, то губи своју чар, јер је он јако мелодичан, јако је, заправо, базиран на изражавању кићеним речима, то је тип његовог песништва, вокабулар. Што се другог дела питања тиче, па Данунцио се баш у Ријеци крајем 1920. године учланио у организацију која се звала „Фашо ди комбатиненте“ из које је касније настала италијанска фашистичка партија. У филму имамо сцену у којој Дануцио шаље поздраве у Трст, након што у том граду запале Народни дом и каже: „Велики поздрав вредним фашистима, ако вам треба помоћ ми ћемо вам помоћи“. Знао је Данунцио добро шта је фашизам. Од Мусолинија је тражио помоћ и овај га посећује у Ријеци где му даје велику донацију. Они су сарађивали и једини проблем је био што су обојица имали велики его, доживљавали су оног другог и као конкуренцију. Мусолини није желео да Италијани имају још једног Дучеа, вођу, осим њега.
Због чега мислите да у Хрватској и Италији одговара или не одговара да се о Данунцију зна и говори?
– Данунцио је последњих двадесет година у италијанским медијима доживео своју ренесансу у позитивном смислу, што је у време владавине њихових десничарских странака постала нормална ствар. У Хрватској је та прича превише комплексна и до овог филма се о њој није много говорило. Нова држава се тек ствара након Првог светског рата, не зна се који ће региони припасти којој краљевини и у тој ситуацији имате Ријеку као мултикултурални град чији је идентитет био много другачији него данас. Јако је тешко објаснити просечном гледаоцу који није посебно образован о повјести шта се ту десило. Због тога се та прича избегавала. У Италији се једноставно говорило да је Ријека леп град који је повјесно италијански, што такође није истина. Он је био мултиклултурни аустроугарски град у којем се причао италијански језик, али није било говора да је то био италијански град.
Пуне пројекције у Италији
Можда је кратак период окупације од 16 месеци разлог што се њој није придавала већа пажња у Хрватској?
– Данунцијева окупација Ријеке, упркос противљењу званичне италијанске власти, била је директна инспирација за Мусолинијев „Марш на Рим“ три године касније, где је на сличан начин, војним пучем, преузео власт. Зато је та окупација Ријеке један од кључних чинилаца у настанку италијанског фашизма.
Има ли у Ријеци споменика Данунцијевој владавини?
– Данунцио се након повлачења из Ријеке скрасио на свом имању Виторијале на језеру Гарда где је и покопан када је умро 1938. године. На том имању је још за живота направио маузолеј посвећен самом себи. Мусолинијеб гроб у Предапију је много дискретније направљен, док Данунцијеву вилу и маузолеј поспрдно називају „фашистичким Дизнилендом“. Туристичка атракција коју посети триста хиљада људи годишње. Улазница је 18 евра. Тај маузолеј је Данунцијево светилиште које свим својим експонатима о Данунцију говори баш онако како је он то желео, као о хероју и генијалцу. Нема ни трунке било чега критичког о њему, његовим идејама и деловањима. Мој филм наглашава да је он зачетник фашизма.
Да ли сте, заправо, од нуле морали да кренете у припремама за филм, јер ако се код нас није знало о окупацији Ријеке, а Италијани су имали своје виђење тих дешавања, како сте онда градили причу за „Фиуме о морте“?
– Десет година сам радио на том филму. Још 2015. сам добио први новац за развој сценарија, ангажовао сам јако пуно историчара и са хрватске и са италијанске стране, две истраживачице архива су непрестано радиле на тражењу видео и фотографских докумената. Велика је авантура била створити ту причу и направити филм. Читао сам стотине књига, гледао његове карикатуре, хиљаде фотографија… сада бих могао написати и озбиљну књигу о Данунцију и Ријеци. Постојао је само један филм о њему, и то доста лош. Звао се „Зли песник“, италијански, играни, из 2020. године. Наравно, афирмативан за Данунција. Тешко је тамо контрирати званичном ставу. Зато је мој филм ваљда толико и гледан у италијанским биоскопима већ, ево, други месец. На пројекције у Италији долазе антифашисти, они које занима наша страна приче.
Наслов филма има посебно значење?
– То је био мото Данунцијевих легионара, „Ријека или смрт“, да тај град мора постати италијански по цену живота.
Како се сада осећаш после свршетка рада на филму и вансеријског успеха – са готово тридесет хиљада гледалаца то је вероватно и најгледанији документарац у историји хрватске кинематографије?
– После десет година осећам се пресретно да напокон сваки дан могу с неким о томе причати, колико год да понекад имам осећај да се понављам. Десет година сам желео са људима причати о тој теми , али људи нису ништа знали и морали су само мене слушати, а сада имам оне које то занима и мене питају о Ријеци и Данунцију. Сада путујем непрестано, од Рима и Београда, преко Болоње и Венеције, сада Малте, потом Тајланда, након тога имам испитне рокове на Академији у Загребу где предајем предмет хибридни филм, онда фестивал у Пули, па опет путовања, чак до Каира крајем јесени.
Пише Срђан Јокановић