Тарик Сале има арапско име, али је дете две културе – египатске и шведске. У Скандинавији је и рођен пре педесет година година и каријеру је почео као новинар, у Шведској се прославио као цртач графита, а онда се окренуо анимацији и писању прича које је желео да претвори у филмове. Његово прво остварење „Инцидент у хотелу Хилтон на Нилу“ од пре пет година донело му је прегршт похвала и награда, чак и на фестивалу Санденс, али у Египту је било забрањено за приказивање. Реч је о политичком трилеру који говори о злоупотреби власти и корупцији у полицији. Тарику је било забрањено и да доврши његово снимање у Египту пре него што је избачен из те земље.
Сада је опет снимио политички трилер. „Дечко из Раја“ је био велико освежење протеклог Канског фестивала. Сви смо били запањени да је филм са убиствима у најпознатијој египатског џамији било могуће снимити у тој земљи, на тренутак заборављајући да аутор има шведски пасош и да је филм, заправо, снимљен у Истанбулу. Снимљен је величанствено, а радња је узбудљива као да долази из златног доба Холивуда. Уместо да га забрањује, Египат би требало да буде поносан на овакав филм.
Главни јунак је Адам, син сиромашног сеоског рибара, који добија прилику да похађа исламске студије на чувеном универзитету Ал Азар (аутор филма га изговара као Ал Аса) у Каиру, епицентру сунитског ислама. По дечаковом доласку у Ал Азар, тамошњи први човек универзитета и истоимене џамије Велики имам, умире. Адам постаје пион у смртоносној игри престола између државне безбедности и религијских власти Египта које се боре да утичу на избор новог Великог имама. Имали смо утисак да гледамо „Име руже“ који се не догађа у католичком манастиру, већ у исламском светом месту.
Увек насмејани и бучни Тарик Сале нам је након упознавања рекао да је већ обилазио Балкан – Сарајево и Хрватску, али да се нада да ће са овим филмом стићи и у Србију. Могуће, јер је „Дечка из Раја“, колико чујемо, за приказивање код нас већ откупила фирма „Мегаком“.
Ваш филм делује толико уверљив да се многи питају шта је ту истина, а шта машта?
– Машта је све, али као и код сваке маште, стварност јој често удара шамар. Ја имам личну везу са тим универзитетом, јер га је мој деда завршио и дуго ми се врзмала идеја да баш ту сместим причу филма. Када сам писао сценарио није било сукоба између световних и духовних власти Египта, између универзитета и председника Ел Сисија. Када је сценарио био готов тензије међу њима су порасле. Нисам могао да игноришем оно што се догађа и решио сам да створим паралелну стварност у самом филму. Можда ће ме неко заиста и оптужити да је то документарац, али је све фикција. За разлику од филма, у стварности су сви живи и здрави и нико није завршио у затвору. Мој филм је фикција, али ја сам узео историју те џамије и универзитета и сместио је у савремени Египат. Ал Азар данас није такав. То је модеран универзитет, један од највећих у свету. Триста хиљада студената, три хиљаде професора. Жене уче и предају, постоје предмети о технолошким и компјутерским наукама, веома је прогресиван, али је и даље најпознатији по исламским студијама.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању