Јан Демонж није име које нам је познато. Он је Француз, делимично алжирског порекла, који је стекао поштовање колега радом у Лондону, на телевизијским серијама, углавном. Енглези су га ценили, али праву прилику да режира филмове добио је тек одласком у Америку. Изгледа да је Јан управо на почетку велике каријере. Последњи фестивал у Локарну поочео је његовим кратким филмом „Дами“, што је велика почаст.
Реч је о добрим делом аутобиографској причи, о потрази за коренима и идентитетом, а то су ствари које га прате целог живота. Приказивање тог остварења на отварењу фестивала требало је да буде још спектакуларнији догађај, да није било штрајка сценариста и глумаца у САД. Главни глумац у „Дамију“ је сјајни Риз Ахмед који је требало да дође у Локарно по почасног „Златног леопарда“, али се солидарисао са америчким колегама, иако је он Британац (пакистанског порекла). Вероватно из истог разлога је споредна глумица Изабел Ађани била готово невидљива у Локарну где је провела пола дана.
Међутим, уколико досадашња каријера не би била посебно узбудљива за интервју са Јаном Демонжом (46), његов необични живот сваккако јесте. Чак је од британских новина добио позив да напише есеј о себи као аутсајдеру у расно, верски, културно подељеном друштву. Они су тај текст прилично скратили, али је свакако био добар повод за разговор са Јаном који смо водили у хотелу „Белведере“ у Локарну.
-„Дами“ је заправо требало да буде документарац, али начин на који сам размишљао о њему захтевао је другачију врсту филмског језика. Најмање што сам желео јесте да буквално причам о свом животу, осећањима и мислима. Замишљао сам да то буде нека врста психо-географије и слике су саме почеле да ми се јављају у мислима – обајшњава нам Јан на почетку разговора за „Илустровану Политику“.
Увек аутсајдер
Одувек је, каже, осећао тежину места на којима је живео:
– Она су ме притискала а ја нисам могао да се извучем испод њих. Тако је филм постао врста анализе тих слика у мојим сећањима. Документарац не би могао да објасни моја осећања и унутрашња стања. Нисам желео да будем посматрач са стране, већ да имам оно што није могуће снимити, онај простор између реченица, да уђем у сопствену главу. Филм је на неки начин проширење есеја који сам написао о мени, мом пореклу и свету у коме живим. Мислим да ћу се и у будућности бавити личним причама, да видим докле могу да идем и како да их повежем са спољним светом.
Управо је то Јаново посматрање света око себе занимљиво, јер долази из угла човека без праве домовине коме, где год се појави постављају питање „одакле си“? „Можда је то стога што имам смеђи тен, лондонски акценат и француско име“, пита сам себе наш саговорник. Тако је почео да размишља о свом одрастању и идентитету и искуствима због којих је и пожелео да буде режисер.
И, шта каже самоистраживање: ко сте Ви господине Демонж?
-Мајка ми је Францускиња, отац Алжирац, одрастао сам у Лондону где сам провео већи део живота, сада сам у Њујорку и…не, нисам Британац. Док сам ишао у школу Енглези су ме звали „Паки“, што је погрдни назив за Пакистанце којих има пуно у Енглеској. Тако, нисам могао да се идентификујем са Британцима. Законски, ја сам Француз, јер имам француски пасош, иако тамо нисам живео од друге године живота. Не могу себе да назовем ни Алжирцем, јер су се моји развели када сам био мали и нисам одрастао уз оца, не говорим арапски, због чега жалим. Мој отац је муслиман, мајка католкиња, али ме није одгајала тако да будем религиозан. Родитељи су ми, очигледно, оставили да сам пронађем себе и свој идентитет и. пошто то никако нисам могао, увек сам био аутсајдер.
Зашто сте изабрали Париз за место дешавања филма „Дами“ када је то град у коме сте најкраће живели у поређењу са другим местима?
-Париз је део мене, тамо сам рођен, али када су ми се родитељи развели напустио сам га. Париз је увек био део мог живота, тамо имам два полубрата са којима сам одрастао и стално му се враћам. Тај град је део мог идентитета, мог живота, мојих љубави, моје породице, моје срце је тамо.. Али, истина је да никада нисам живео довољно дуго у Паризу да бих га осећао као свој дом. Тако је моја веза са тим градом увек била чудна. Када сам у Паризу, осећам да ме моје алжирско порекло контролише и спутава да се осетим као код куће. У Америци је другачије, таквих стега нема.
Отац у филму
Због чега је у главној улози у Вашем филму Риз Ахмед, а у епизодној Изабел Ађани. Претпостављам због сличних личних имигрантских прича попут Ваше?
-Изабел Ађани је легенда светског филма, а дошао сам до ње преко модног дизајнера Александра Матиусија који је покренуо своју филмску продукцију и стоји из „Дамија“. Она је његова муза. Ипак, важније од свега је што је она Алжирка по оцу и што много говори о томе, причала је чак и деведесетих када други нису, док је у тој земљи беснео грађански рат. Она свој алжирски идентитет носи са поносом. То је оно што ми се допада и што ми је било неопходно за овај филм, неко ко је симбол и Париза и Алжира истовремено. Што се Риза Ахмеда тиче, он је мој пријатељ већ двадесетак година. Иако сам и за глумца који би практично играо мене у филму желео некога са алжирским пореклом, схватио сам да је боље да то буде неко коме верујем. Он је пакистанског порекла, живи у Лондону, али потпуно разуме моју ситуацију. Годину и по дана смо били цимери у Њујорку, заједно смо радили и он ме је натерао да напишем есеј о коме смо говорили.
То значи да у филму има и његове личне приче?
-Наравно, и моје и његове. Он има муслиманско порекло и покушава да помири све идентитете које је добио у наслеђе, све различите верзије његове личности и да буде аутентичан, свој. Једна верзија за све, пред свима исти. Доста смо причали о томе. Морао сам да имам особе којима верујем. Зато сам ангажовао и мог оца који, на известан начин, игра себе, односно мог оца. Када је и он пристао, осећао сам се безбедно и могао сам да кренем у снимање. Отац и ја никада нисмо много разговарали и овај филм је био прилика да се баш испричамо.
Да ли је и за Вашег оца то било време за емоције?
-Једног дана сам пустио Риза да проба неку сцену док је мој отац седео поред мене испред монитора и гледао шта Риз ради. Питао сам га како му се чини та сцена и да ли има идеју шта се у њој дешава? Он ми је одговорио:“Не знам, Риз изгледа тужно, као да нешто није у реду“. Рекао сам оцу:“Знаш, то сам ја“! Био је изненађњн. „Иди тамо, седи поред њега, уради нешто да га орасположиш“. Отишао је до Риза, ништа није говорио, само га је загрлио, инстинктивно. Био је то тежак тренутак и за мене и за мог оца. Тог дана је снимању присуство и Александар Матиуси и није могао да верује. „Па овај филм је ваша породична терапија“, насмејао се Александар. Диван човек. Хтео је филм који се дешава у Паризу и никакве друге услове није постављао. Модна икона и филмски продуцент из снова. И прави уметник. Знате, због проблема са глумицом, имали смо велику паузу у снимању. После три дана рада, шест месеци смо морали да чекамо да бисмо за још три дана доснимили неке сцене. Прави продуцент то не би допустио. Александар јесте јер му је стало до уметности. Човек каквог нема.
Промена имена
У есеју сте написали да сте се целог живота осећали као аутсајдер, а изгледа да је то породично наслеђе: и Ваш отац је, очигледно, аутсајдер?
-Тешко ми је да говорим у његово име. Он је сто посто Алжирац. У Париз је дошао 1968. када је њему било осамнаест година. Када се пензионисао, вратио се у Алжир, отворио тамо кафић и осам година је све било у реду, до пандемије. Мислио је да ће тамо полудети за време те епидемије, недостајао му је Париз где је, можда сте у праву, целог живота био аутсајдер, иако му је Париз дом. И за моју мајку би могло да се каже да је свуда странац, аутсајдер. Она је Францускиња, отишла у Енглеску као имигрант, а да није знала енглески језик. Живи тамо 45 година, а и данас слабо говори енглески. Има светао тен, не сме на сунце. Имам два полубрата и савки има другог оца. Један има аргентинско, а други афро-карипско порекло, од њихових очева. Чим су се доселили у Лондон моји родитељи су се развели и ја сам од четврте до дванаесте године био у старатељским породицама док је мајка покушавала да заради новац и створи дом за нас. Старатељи су били фини људи, али никада их нисам доживео као своје породице.
Стекао сам утисак да је на ваш идентитет прилично утицао и најстарији брат, као и тетка. Занимљиво – реците ми нешто више о те две особе из породице?
-Истина је. Мој најстарији полубрат Ерик је седамнаест година старији од мене и увек ми је био идол. Он је предложио мајци да моје право име Мунир промене у француско да не бих имао проблеме какве је он имао током одрастања у Француској и Енглеској зато што је црне пути. Тако сам постао Јан, а Мунир ми је средње име. Када се после боравка у САД крајем осамдесетих вратио кући, био је опчињен црначким покретом и владавином Афроамериканаца у спорту и музици, први пут је постао поносан што је црн. И ја сам желео да носим симболе пробуђене свести, попут мајица или капа са пригодним натписима, али ми је Ерик објаснио да ја то не могу да носим, јер нисам црн као он. Мислио сам да је то питање породице, а он ми је објаснио да културни и етнички идентитет не ради на том принципу. Тако сам кренуо да тражим свој идентиет.
Тетка херој
И стигли у Алжир где вас је чекала тетка?
-Преминула је пре три године, али сам је упознао када сам последњи и једини пут био у Алжиру. То је било 1991. године. Мени је било петнаест и имао сам чудан осећај да сви људи на једном месту изгледају као ја. Као да сем био и део те породице, али не сасвим јер нисам говорио арапски и нисам знао да будем муслиман-верник. Татина породица ми је приказала чувени италијански филм „Битка за Алжир“ из 1966 године у коме је једну од улога имала и моја тетка. Био сам у шоку- та жена, у кући у којој сам гост, из моје пороице… она је херој борбе за независност Алжира! Цела породица је била поносна на њу, а ја сам тада пожелео да снимам такве филмове.
Каква је била Ваша тетка?
-Била је лепа и храбра жена, из радничке класе, мајка четворо деце, главна у породици у којој је владао матријархат и веома елегантно је изражавала своје политичке ставове. Била је стена, особа са интегритетом. На жалост, нисам је довољно добро упознао и видео сам је последњи пут те године, када је у Алжиру, нешто касније, почео грађански рат. Родбина нам је увек говорила да не долазимо, јер је превише опасно, много људи гине. У међувремену су ми умрли баба и деда и ја више никада нисам био у Алжиру. Једном сам пробао, али су чули да хоћу да пишем сценарио за филм о Алжиру и нису хтели да ми дају визу. Мој отац је након пензионисања покушао да живи тамо, али није могао. Парижанин у души. Овај филм је ново поглавље у мом животу. Планирам да следеће године са оцем и једним братом одем у Алжир.
Таква необична породична прича од Вас је начинила јединственог човека и филмског ствараоца!
-Филм ми је био прилика да изађем из оквира аусајдера који не припада нигде, да се повежем са другим људима чији су животи такође компликовани као мој и да у томе нађем утеху и задовољство. Нисам имао жену, нисам припадао одређеним заједницама, никоме. Сада имам породицу и градим дубље везе, мада не могу да кажем да и даље нисам аутсајдер који, стицајем околности, живи у Њујорку. Али, не осећам се изоловано као некада. Желим да припадам некој заједници, неком племену, као и сви други и мислим да то почиње да се остварује. Надам се.
Богати и сиромашни
То ми је чудно, јер у тој Вашој исповести написали сте да је Америка „чудна земља која пружа највише могућности, али је истовремено тамо и највећа сегрегација у друштву, по свим основама“. Како је то могуће?
-Да бисте то разумели морате да живите тамо неко време, посебно у Лос Анђелесу, па да видите све те контрадикторности на једном месту. Тамо сам заиста добио прилику да режирам, након што се људима из Холивуда допао мој филм „71“ о сукобима у Северној Ирској. Отишао сам без новца и првих пет месеци у Лос Анђелесу живео у кући мог агента, али не могу да се правим да не видим ту расну, економску и друштвену подвојеност. Сви живе и раде одвојено, свако у својој заједници, на свом простору, а ја сам се први пут у животу нашао окружен искључиво белим привилегованим људима. Ја бео и привилегован, то је бизарно! И сви су ме питали „одакле си“, без изузетка. Јесте, Америка је мултикултурна земља, али далеко од онога што сматрамо „мелтинг потом“ где се сви међусобно мешају.Само мало иза Родео Драјва, најскупље улице на свету, имате сиромаштво какво никада нисте видели. Богатима и сиромашнима се понекад укрсте путеви, али ништа више од тога, иако живе у истом граду. У Паризу, Лондону, европским градовима, немате такву подвојеност. У Холивуду свако остаје у свом балону и нико не мора да икада види некога друге расе, порекла, имовинског стања.
То Вас не плаши, планирате да останете тамо?
-Па… све више времена проводим у Европи. Мислим да, уколико жена и ја будемо имали децу, мислим да ћемо доћи у Европу. Некада је Лондон био сувише конзервативан и скучен за моје идеје, сада је боља ситуација, али размишљам и о Паризу. Видићемо, најпре треба да режирам акциони филм „Блејд“ у Холивуду, нову верзију старог хита.
Пише Срђан Јокановић