Интервју: Милош Шобајић

Пред Новосађанима, у Музеју савремене ликовне уметности Војводине, током маја траје изложба „Бежање и гушење” са његових шеснаест огромних платана, два видео рада и две монументалне инсталације.

Сликар, вајар, професор и оснивач Факултета за уметност и дизајн, однедавно писац Милош Шобајић (73), човек који без имало устручавања зна да „оплете“ по новом светском поретку и чија се дела налазе у више од тридесет музеја савремене уметности у свету, отворио је крајем априла у Новом Саду једну од малобројних својих изложби у Србији. Припремајући изложбу, стигао је да напише и књигу „Сликај и ћути“, као вапај, као отпор и исказ стварности у којој живимо. Опуштен, насмејан, жустрих покрета, по духу далеко од својих година, расположен за разговор о тој стварности за “Илустровану Политику” причао је у омиљеном ресторану београдских уметника у Булевару краља Александра.

„Сликај и ћути“ је назив Ваше књиге. Да ли је то порука младима, самом себи или вапај и опомена?

– То је вапај који произилази из анегдоте из моје младости кад ми је један комунистички активиста у Паризу, на питање да ли је Јосип Броз заиста висок само метар и шездесет три центиметра, одговорио: „Јеси ли ти сликар? Јеси. Онда сликај и ћути и пусти нама комунистима да решавамо проблеме“. У ствари, то је више вапај у овој данашњој ситуацији где су млади сликари принуђени да ћуте, јер им је забрањено да имају било какву оригиналност, односно било какав исказ о стварности коју виде око себе. Они морају да раде под диктатом комесара, одговорног лица система, који држи под контролом целокупни млади свет који би желео да се бави уметношћу и који је из ликовне уметности убачен у, такозвану, визуелну уметност.

Шта је визуелна уметност?

– Визуелна уметност је измишљена пре неколико деценија и значи све или ништа. Ту је дозвољено све. Теза система је да смо сви ми уметници и да сви можемо да стварамо јер смо сви једнаки и равноправни и радимо дела под геслом: „што глупље, то боље“. Кад погледате европске и америчке музеје, они приказују трице и кучине које дижу на ниво трансавангарде. То су дела млађих уметника до тридесет или можда четрдесет година, где они мисле да нешто стварају и говоре, а у ствари ћуте гробном тишином. Уметник који је до недавно био апотеоза  слободног мишљења и слободног израза, који је имао своје ја као Кафка, као Бах, као Моцарт, Леонардо, као Пикасо, данас више није дозвољен. Данас уметник мора да игра како му се свира.

Наставак можете прочитати у броју 3094.