Intervju: Miloš Šobajić

Pred Novosađanima, u Muzeju savremene likovne umetnosti Vojvodine, tokom maja traje izložba „Bežanje i gušenje” sa njegovih šesnaest ogromnih platana, dva video rada i dve monumentalne instalacije.

Slikar, vajar, profesor i osnivač Fakulteta za umetnost i dizajn, odnedavno pisac Miloš Šobajić (73), čovek koji bez imalo ustručavanja zna da „oplete“ po novom svetskom poretku i čija se dela nalaze u više od trideset muzeja savremene umetnosti u svetu, otvorio je krajem aprila u Novom Sadu jednu od malobrojnih svojih izložbi u Srbiji. Pripremajući izložbu, stigao je da napiše i knjigu „Slikaj i ćuti“, kao vapaj, kao otpor i iskaz stvarnosti u kojoj živimo. Opušten, nasmejan, žustrih pokreta, po duhu daleko od svojih godina, raspoložen za razgovor o toj stvarnosti za “Ilustrovanu Politiku” pričao je u omiljenom restoranu beogradskih umetnika u Bulevaru kralja Aleksandra.

„Slikaj i ćuti“ je naziv Vaše knjige. Da li je to poruka mladima, samom sebi ili vapaj i opomena?

– To je vapaj koji proizilazi iz anegdote iz moje mladosti kad mi je jedan komunistički aktivista u Parizu, na pitanje da li je Josip Broz zaista visok samo metar i šezdeset tri centimetra, odgovorio: „Jesi li ti slikar? Jesi. Onda slikaj i ćuti i pusti nama komunistima da rešavamo probleme“. U stvari, to je više vapaj u ovoj današnjoj situaciji gde su mladi slikari prinuđeni da ćute, jer im je zabranjeno da imaju bilo kakvu originalnost, odnosno bilo kakav iskaz o stvarnosti koju vide oko sebe. Oni moraju da rade pod diktatom komesara, odgovornog lica sistema, koji drži pod kontrolom celokupni mladi svet koji bi želeo da se bavi umetnošću i koji je iz likovne umetnosti ubačen u, takozvanu, vizuelnu umetnost.

Šta je vizuelna umetnost?

– Vizuelna umetnost je izmišljena pre nekoliko decenija i znači sve ili ništa. Tu je dozvoljeno sve. Teza sistema je da smo svi mi umetnici i da svi možemo da stvaramo jer smo svi jednaki i ravnopravni i radimo dela pod geslom: „što gluplje, to bolje“. Kad pogledate evropske i američke muzeje, oni prikazuju trice i kučine koje dižu na nivo transavangarde. To su dela mlađih umetnika do trideset ili možda četrdeset godina, gde oni misle da nešto stvaraju i govore, a u stvari ćute grobnom tišinom. Umetnik koji je do nedavno bio apoteoza  slobodnog mišljenja i slobodnog izraza, koji je imao svoje ja kao Kafka, kao Bah, kao Mocart, Leonardo, kao Pikaso, danas više nije dozvoljen. Danas umetnik mora da igra kako mu se svira.

Nastavak možete pročitati u broju 3094.