Наравно да је био изазов разговарати са човеком који је створио изглед највећих холивудских хитова у последње три деценије. Питања је било много, али разговору за „Илустровану Политику“ претходио је мастерклас који је Рик Картер (73) имао у оквиру медитеранског филмског фестивала на Малти. Просторија у тврђави Рикасоли је била пуна. Разговор је водила америчка новинарла из уже специјализованог филмског часописа. Авај, препадох се још на самом почетку.
Модераторка је постављала унапред спремљена питања, тек неколико њих, пустивши Картера да прича и прича и прича, до ситних детаља, како се радило оно, како се радило ово, па дигресије, скакање са теме на тему, без икаквих потпитања… толико занимљиво да умало заспах. Нисам, било би непријатно пошто сам седео у првом реду. Само сам се плашио да ми се кроз наочаре не види како ми се очи склапају.
Помислио сам како да се искобељам из овог давежа. Издржаћу тих двадесет минута предвиђених за интервју, помислих. Међутим, у неком тренутку гост је пустио видео записе са снимања неких од филмова на којима је радио, такозвани материјал иза камере. Пажњу ми је привукла фрапантна сличност његовог лика са Стивеном Спилбергом. Да нисам знао да је у кадру Картер помислио бих да је Спилберг, и обрнуто. Занимљиво, могао бих да кренем одатле у нашем разговору, помислио сам.
Тако и би. И …. резултат је био један од најнеобичнијих интервјуа који сам урадио. На светло дана изашао је непознати сценограф познатих филмова, Рик Картер каквог мало ко зна. На крају, оних двадесет минута било ми је мало, пола спремљених питања нисам ни стигао да поставим, али организаторка параде била је неумољива: иако је Рик желео да остане још, захваљујући ми се на „запажањима“, Лруела Девил из организације фестивала га је готово за руку одвукла до лимузине која је чекала Картера. Он је, наиме, на фестивалу био и члан главног жирија. Обавезе су га звале…
Овде то нико није приметио
Када сте током мастеркласа пустили снимак са снимања „Парка из доба јуре“ у коме сте у кадру заједно Стивен Спилберг и ви, запањио сам се колико сте физички слични, као браћа, вероватно бих вас и помешао у некој другој ситуацији!
-Занимљиво је да то кажете, јер овде у сали то нико није приметио, а ја сам управо то осетио када сам Стивена упознао и први пут срео, још током снимања филма „Гуниси“ средином осамдесетих година, где је он био редитељ друге екипе, а ја његов сценограф..
Посебно када вас видимо на снимцима од пре тридесет година. Али има још нешто – често скидате наочаре и тада потпуно личите на Џејмса Камерона!
-Заиста?!
Да, погледајте касније у огледалу, питајте супругу… Почео сам да се питам да ли је то случајност, или има нечег у томе што толико дуго радите углавном само са та четири редитеља, да сте чак почели и да личите физички на њих?!
-Веома је занимљиво ваше запажање, јер сва четворица би могли да будемо као браћа. Стивен је рекао да сам ја тај који их спаја зато што сам као камелеон…
Ја сам морж
Сада је невероватно да ви то кажете, јер сам малочас, за време мастеркласа, управо помислио на ту животињу и рекао сам себи да „Рик Картер није само сценограф већ сценографски камелеон“, а сада ви користите баш ту реч!
– Мислим да је то зато што је у центру свега потрага за идентитетом. То је у мом случају било присутно још пре рада на филмовима и вероватно вуче корене из нечега што заиста не разумем и можда никада нећу разумети. Али, то је извор моје креативности и мог идентитета, заједно са путовањима широм света на која сам ишао у младости. Мој ментални оријентир или ментор био је Џон Ленон. Ленон је имао више појавних израза и духовних фаза, мењао се на један камелеонски начин. И било је врло драматично у мом животу пратити га од тринаесте године па све док није убијен. И носио сам наочаре са жичаним оквиром по угледу на њега. Стих из Џонове песме „Ја сам морж“ је аксиом у мом животу: „Ја сам он, као што си ти он, као што си ти ја, и сви смо заједно.“ То је формула или теорема идентитета. Поетски је, али ако о томе размишљаш структурално – а ја јесам – ако је он „он“, ја сам „он“, ти си „он“, ти си ја, и сви смо заједно… То је готово као једначина из еуклидске геометрије. Две ствари једнаке трећој ствари, једнаке су једна другој. Тако се идентитет помера.
Звучи компликовано филозофски и не остаје ми друго него да вам верујем!
– Иронично је што, колико год то апстрактно звучало, чак се појавило и у филму „Линколн“. Када амерички председник Линколн, како је написао сценариста Тони Кушнер, у сцени покушава да артикулише и постави питање зашто је ропство природно погрешно стање, он се позива на Еуклидову теорему – две ствари једнаке истој ствари, у овом случају Богу, једнаке су једна другој. Дакле, сви смо једнаки. Овде говоримо о духовном идентитету који наука не признаје, али ја некако верујем да чак и физички долази до промене идентитета. И ви управо то примећујете – када преузмем њихову свест, постајем они, и чак физички се то манифестује. Можда је то само привид у очима посматрача…
Чекајте, само да нађем…
Знате ону шалу да власници паса личе на своје љубимце, мислећи да љубимци попримају особине власника, а екстремнији љубитељи паса тврде да чак и лица почињу да им имају неке исте карактеристике!? Нисам видео новије фотографије Роберта Земекиса, а баш се питам да ли и на њега личите?
Кад би погледали наше ране фотографије, заиста нисмо били толико различити, свакако смо носили исту одећу – фармерке, беле патике… Заправо, ви сте ме затекли са Џејмсом Камероном, за мене је то новија паралела, Одувек сам о Земекису мислио као о мом млађем брату, а о Стивену као старијем. И волео сам да идем напред-назад између њих двојице, да упоређујем те референтне тачке, а понекад и зато што смо били у различитим фазама продукције неких филмова. Ако сам снимао са обојицом истовремено, један би могао да буде на почетку, други усред процеса, па сам могао да користим ту перспективу да ми помогне да започнем нешто ново како бих одржао живим део процеса који је можда већ прошао.
Нисам сигуран да ли је могуће, али волео бих да некако направим фотографију вас четворице заједно, било би забавно видети нашу теорију у пракси!
– Грозан сам у тим стварима са архивама и фотографијама, немам такву слику, али ћу вам показати нешто што имам, није баш оно што тражите, али дотиче ту тему. Питајте ме слободно даље док ја то тражим у мом мобилном телефону…
Јесте ли ви по образовању и ликовни уметник и социолог?
-Колико се сећам дипломирао сам само уметност на универзитету у Санта Крузу, док студије социологије на Берклију, мислим, нисам завршио.
Са знањем из те две области могли сте да радите било шта, па и да режирате. Због чега сте изабрали сценографију?
-Истина, могао сам шта било, али нисам добар редитељ. Пробао сам, имао сам неки свој пројекат, али не волим да стално будем на месту снимања. Када сам открио да редитељ мора да буде са екипом све време, схватио сам да нећу бити добар редитељ. Волео бих да је другачије, али има добра ствар у свему томе: када сам схватио да нисам добар редитељ, постао сам бољи ствралац у другим областима. Моје лево око је далековидо, а десно кратковидо, и можда су зато моје слике које сам цртао од детињства биле другачије, некако личније. Покушао сам да живим од сликарства у Њујорку, али није ишло.
Где смо, оно, стали?
Холивуд вас тада није привлачио?
-Знао сам за њега и односе који тамо владају, али није то био мој свет. Међутим, када ме је отац Дик, тада већ бивши издавач, а актуелни филмски продуцент, упознао са тада познатим сценографом Ричардом Силбертом који је радио на филмовима „Кинеска четврт“ и „Дипломац“, почео сам да размишљам о тој професији. Открио сам филм и схватио како умем да створим нешто и тиме помогнем редитељу да оствари своју визију. И сасвим ми је било добро у тој улози. Никад нисам желео да ја будем у центру пажње, да све буде подређено мени, а то иде уз посао редитеља. Уопште ми се није допадала обавеза да морам да разговарам са свим тим различитим људима који се мувају око једног филма, а редитељ и то мора да ради. Друго, редитељи нису увек позитивне особе, некад су и негативне, док су сценографи увек позитивци. Можда само нисам желео да будем негативац?! Имао сам срећу да увек радим са редитељима који су били учтиви и љубазни према мени… Ах, ево, нашао сам. То је колаж који сам ја направио, то би могло да вам помогне. Ово су Стивен, Боб, Џим и Џеј Џеј Абрамс. Редитељи са којима готово искључиво радим. То је у високој резолуцији, дајте ми и-мејл и послаћу вам. Направљено је помоћу филтера, а додао сам још неке ствари. Сада када гледам, можда сам ја алтер его њих четворице…. Добро, где смо стали…?
Рекли сте да нисте желели да будете редитељ, јер је он стално на снимању, али зар и посао сценографа не почиње много пре почетка снимања, првим нацртима, па изградња свега тога, поправка и надгледање за време снимања, а после и уклањање декора и свега?
– Јесте, али не мораш ни сваки дан да будеш на сету, а можеш и у току дана да одлазиш и враћаш се. Сценограф има тежак посао, али најтежи је режисеров. Видео сам са чиме све морају да се носе, бар ова четворица са којима стално радим.Ту није само филм, већ и политика, реакција публике, критике…То је веома тешко и сви они брину због тога. Ја никада не бринем, јер нико неће рећи да је сценографија била лоша, већ само филм или глумци, сценарио… већина људи чак и не примећује сценографију. Зато поштујем посао редитеља и ја сам увек ту да њему помогнем. Када ја желим да се изразим, онда стварам, сопствено уметничко дело, слику рецимо, али када ме редитељи узму за свој филм, ја себе проналазим у њиховом делу.
То је ретка особина паметних и сигурних у себе!
-Неки људи у овом послу имају сувише велики его који им не дозвољава да виде да нису за одређени посао, већ за неки други, можда. Понекад због тог ега неталентовани за режију постају редитељи. Неки људи имају потребу да им его буде нахрањен. Неки људи – заправо код већине људи – его је незасит. Никада неће стати. Ја сам себе пронашао у сценографији и доследан сам већ четири, пет деценија на том путу. У стварању филма сценограф мора да буде први верник заједно са редитељем и да верује у истог бога у кога редитељ верује. Кад год ме Стивен, Боб, Џим или Џеј Џеј позову да радимо заједно, они знају да за мене нема другог циља осим оног који они желе да постигну, било на уметничком, било на стратешком плану.
Променио сам се
И посао сценографа је одговоран у смислу да декори треба да буду безбедни за оне што у њима снимају: јесте ли имали некада неку незгоду са сценографијом?
-Никада нисам имао ту врсту проблема, јер су обично на сету каскадери који добро знају свој посао. Ипак, увек сам ту да погледам и проценим да ли глумац може нешто да обави. Била је једном ситуација на снимању „Полар Експреса“ када сам помислио да Том Хенкс, можда, не би баш волео да изведе сцену. Требало је да ускочи у воз, у део где стоји угаљ. Ми смо имали гомилу црних гума које су подсећале на угаљ. И да бих био сигуран како је све безбедно,а да притом буде уверљиво, ја сам скочио на те гуме. Мало сам се угрувао, али све је било у реду. Ипак, није то нешто што сам често радио. Обично су нам каскадери врло добри. Али, ако нешто крене по злу, глумац може да падне и са столице, док руча, и да се повреди.
Зашто радите само са четири редитеља?
– Па, зато што су ме позвали у правим тренуцима, тако да сам имао континуитет у послу који је омогућио дуговечност каријере. За Стивена и Роберта сам већ рекао да су ми као браћа. Са Камероном сам се спојио у прави час, прави час за обојицу. Урадили смо „Аватар“ и онда сам предао дужност другим сценографима да ураде наставак тог филма који су радили наредних десет година. За то време сам радио на седам, или осам филмова и добио прилику да се повежем и са једним из млађе генерације редитеља. То је Џеј Џеј Абрамс са којим сам радио на филмовима „Ратови звезда: буђење силе“ и „Ратови звезда: успон Скајвокера“. Рад са њим ме је променио.
Како?
-Могао сам да уживам у свом позном зрелом добу. И јесам уживао, али рад са младим Абрамсом ме је натерао да тражим неку нову верзију свог живота.Не знам куда ћу стићи, јер не покушавам да постигнем оно што нисам до сада, већ да се у својим годинама осећам добро. У младости сам желео да постанем они што нисам, али то и јесте игра за младе. Такође, ово недавно искуство које сам имао, када ми је у прошлогодишњим пожарима у Калифорнији нестало готово све материјално што сам имао, исто је допринело да ми се живот промени. Изгубили смо кућу, једног члана породице, архиве, моје слике које сам током живота радио, успомене које не могу да се врате… Постао сам свестан да је живети важније од живота, процес је важнији од појма. После 75. године са пријатељима разговарам о томе шта се дешава са људима које знамо, више мислимо једни на друге. Сада, када су моје ствари нестале, остао је процес у коме су настали дивни филмови што сам их са пријатељима снимио. Докле год они трају, трајаће и мој процес живота.
Похлепа је на цени
Мислио сам да је разлог за то што радите само са ова четири редитеља више опортунистички, да се плашите да почнете посао са неким новим кога не познајете довољно?
-Има и тога, наравно. Потребна је и мени подршка редитеља, иста она што је ја дајем њему послом који обављам. Не могу да функционишем са неким ко се колеба и јури на све стране у потрази за одговорима на оно што не зна, или не разуме. Те ствари су некада претешке. Стивен Спилберг никада не чини посао тежим него што јесте, он ради филмове зато што то воли и зна како да то чини. Никада не прави проблеме ни себи ни другима. Има поштовање према сарадницима. Он је као сигурна лука у немирном мору у коме се филмови снимају.
Авантуриста у младости, данас је љубитељ сигурних лука?
-То је било време када је САД извршила инвазију на Вијетнам, рат у који сам одбио да идем. Уместо тога, много сам путовао по свету, стигао и до Индије. Увек сам тажио нешто, не само ликове људи које сам цртао или упијао њихове карактере и обичаје, већ и различита места која, чини ми се, имају душу, као и жива бића. Као да се круг затворио, САД се поново доживљавају на сличан начин у свету, као у време моје младости. Некада је амерички председник Линколн, како су говорили, „извлачио наше боље анђеле“ да воде земљу, а сада се то не дешава. Сада се на површину извлачи сва похлепа, малтретирање људи, грабеж за новцем и моћи. Тежак је период кроз који пролазимо.
Тај авантуристички дух из младости помогао вам је у раду на првенцу, филму „Повратак у будућност 2“ Роберта Земекиса?
-Имате право, дивно дизајниран филм, сниман у студију, са причом која иде из педесетих у осамдесете године прошлог века, а редитељ је од мене тражио и да осмислим будућност, будуће време. Како, када немам појма како будућност изгледа. Посебно што то није нека фантастика, свемир, већ право место на Земљи, само у будућности. Онда сам се сетио свог боравка у непалској престоници Катманду, необичном, живописном и еклектичном граду где сам се осећао спокојно када сам у младости допутовао до њега.Своја сећања и емоције из места која сам обишао преточио сам у све локације из Бобовог филма. Он је то препознао и све је савршено функционисало.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Том Николсон и МФФ