Чим смо се руковали и поздравили, пре него што смо почели интервју, Пијетро Скалија је имао питање за мене!
„Погледао сам списак захтева за интервјуе и поред двадесет оних на којима пише Швајцарска и Италија као земља одакле новинар долази, стоји само једна Србија. Ви сте једини страни новинар на овом фестивалу осим Швајцараца и Италијана који сте тражили интервју са мном – зашто побогу, то ме баш занима“, питао ме је Пијетро смејући се.
Како да му објасним да је он легенда не само свог посла већ и светске кинематографије, а да не звучи патетично? „Глумце волимо јер их занамо, монтажере не волимо јер немамо појма ко су, а они дају коначни изглед сваком филму који волимо“, био је одговор.
А филмови на којима је Пијетро Скалија радио представљају ниску бисера састављену од класичних холивудских хитова до озбиљних драма: „Џ.Ф.К“, „Мали буда“, „Брзи и мртви“, „Украдена лепота“, „Добри Вил Хантинг“, „Гладијатор“, „Ханибал“, „Пад црног јастреба“, „Сећања једне гејше“, „Амерички гангстер“, „Робин Худ“, „Чудесни Спајдермен“, „Прометеј“, „Соло: Ратови звезда“…
Скалија је у Локарну такорећи домаћин, а не гост због необичне животне путање његове породице. Рођен у Италији, одрастао у Швајцарској, образовао се у САД где живи готово четири деценије и где је засновао породицу. Одржао је и занимљив јавни разговор за публику, а након интервјуа за наш лист журио је да се нађе са братом који живи у Цириху, док су му мајка и сестра дом нашле на југу Италије, у граду Пуља. Пијетро је рођен 17. марта 1960. и за себе, на почетку нашег разговора, каже да је он „Американац, али је Швајцарац духом“. Уз осмех, пар секунди касније, исправља се: „У ствари, можда сам и Италијан, ни сам не знам, збуњен сам“.
Ваша животна прича је и почела као авантура са много путовања: одакле је тачно кренула?
– Рођен сам у Катанији, на Сицилији, али су моји родитељи емигрирали за Швајцарску када ми је било годину дана, тако да сам одрастао у граду Арау, немачком делу ове земље. Наша породица је била велика, много рођака и других емиграната живело је у близини. Волео сам да цртам као дете и мислио сам да ћу успети да упишем студије уметности у Цириху. Стицајем околности, школе које сам похађао и језици које сам говорио усмеравале су ме ка економији. Али, то нисам био ја, то није било оно што сам желео. Желео сам филм. Одувек сам га волео. Растао сам гледајући Фелинија, Антонионија, Херцога, Фасбиндера, али и филмове у којима је играо Брус Ли.
Креативни пица-мајстор
Како сте скренули са стазе коју су вам други направили?
– Отишао сам после средње школе на годину дана у Њујорк, код тетке и тамо сам изблиза водео све те легендарне универзитете и филмске школе и тамо се у мени запалила искра – а да можда, ипак, пробам? Невоља је била што родитељи нису имали новац за моје студије у Америци, али сам замолио образовне власти у кантону у коме сам живео да ми помогну и дали су ми стипендију.
Не верујем да сте тада имали жељу да постанете светски славни монтажер филмова?
– Не, наравно. Више сам видео себе као филмског аутора који пише сценарио, режира, евентуално монтира свој филм и занимало ме је да се бавим друштвеним проблемима. Био сам уверен да то могу најбоље да постигнем са документарним филмовима, све док нисам видео „Салвадор“ Оливера Стоуна који је као играни филм био одлична критика друштва и прошлости. После дипломирања вратио сам се у Швајцарску где више од пола године није било посла за мене и док су моје колеге са студија већ увелико радиле у Америци, ја сам чекао и губио време. Вратио сам се у Америку, право у Лос Анђелес, где се осећала велика нова креативна енергија.
Ви сте своју креативну енергију уложили и у прављење пица?
– Прилично. Пријатељи су чекали у реду и питали када ћу да их позовем на пице које сам правио. У Лос Анђелесу ми је недостајао швајцарски мекани хлеб па сам и њега научио да правим. Тако је било и са монтажом. Током студија су ми сви говорили да добро монтирам и мислио сам да ће ми се прилика да се приближим великим редитељима и од њих учим занат указати уколико почнем за њих да радим као монтажер. На крају крајева, и монтажа је леп и креативан посао.
Почели сте са Андрејем Кончаловским, руским режисером који је осамдесетих снимио низ хитова у Холивуду?
– Када сам се вратио у Лос Анђелес куцао сам на сва могућа врата, али сам упао у мрежу бирократије. Да бих радио, морао сам да будем члан неког удружења, а да бих постао члан удружења требало је да имам радно искуство. Ето вам „кваке 22“. На срећу, постојала је продуцентска кућа „Кенон“ коју су држали Менахем Голан и Јорам Глобус, а која није била члан ниједног удружења, били су потпуно независни. Сваке седмице сам одлазио до њих и питао има ли посла за мене. Једног дана сам им се, сигурно, смучио и јавили су ми да могу да одем у Луизијану и помажем Андреју Кончаловском. Знао сам за његов „Помахнитали воз“, за „Сибиријаду“, да је брат Никите Михалкова… Сутрадан сам путовао за Луизијану. По повратку у студио испоставило се да сам ја, заправо, други помоћник монтажера, што је значило да ми је посао, поред осталог био да прикупљам материјал за монтажу и правим пице. Лепо искуство где сам из прве руке видео како редитељ бира сцене и кадрове које ће монтирати. После неког времена Кончаловски је схватио да сам ја, у ствари, радио посао првог помоћника уместо колеге који често није разумео режисера и његове жеље.
С коња на магарца
После сте брзо стигли и до Оливера Стоуна са којим сте прошли многе развојне етапе док вам није допустио да монтирате „Џ.Ф.К“, један од најзначајнијих филмова његове каријере. Као да сте завршили још један факултет уз Стоуна?
– Какав факултет! То је био боксерски ринг, права војна обука на филму! Био сам на раскрсници куда да идем – филм или телевизија? Ко је редитељ са којим бих волео да радим? Упознао сам људе који су радили на „Салвадору“ са Оливером Стоуном, али за нови Оливеров филм који је спремао већ је била оформљена цела екипа. Филм се звао „Вод смрти“ и на крају је добио неколико „Оскара“, поред осталих и за најбољи филм, режију, монтажу… То ме је уверило да стварно морам да радим са тим човеком који је управо почео да спрема нови филм „Волстрит“ са Мајклом Дагласом.
Ви сте добили посао на том остварењу, али стицај околности вас је додатно зближио са редитељем, уколико је тачно оно што се пише?
– После прве затворене пројекције филма за најуже сараднике и пријатеље Оливер нас је питао шта мислимо? Сви су одговарали „сјајно“, „фантастично“, „задивљујуће“ и слично. Када је дошао до мене рекао сам му искрено шта мислим односно да ми се није допало то што главни глумци, Чарли Шин и Дерил Хана, једноставно не функционишу заједно. Он је то знао. Нису њихове улоге биле лоше написане, само на платну није било никакве хемије између њих двоје. То је био почетак приснијег односа Оливера и мене. Једном приликом ми је рекао: “Допадаш ми се зато што си гладан филма“.
Врхунац те сарадње био је трочасовни политички трилер „Џ.Ф.К“ о атентату на америчког председника Кенедија који је освојио силне „Оскаре“, а донео је и вама једног за монтажу. Ту сте први пут у каријери били и самостални монтажер?
– Радећи са њим постепено сам напредовао од другог преко првог помоћника монтаже на филмовима као што су „Радио дани“, „Дорс“, „Рођен 4. јула“ и други. Тежак посао, некад по дванаест сати дневно, и суботом и недељом. Али, задовољство је било и у томе што је Оливер имао последњу реч око верзије филма, шефови студија му се нису мешали. Био је борац, имао тај војнички дух. Никоме није дозвољавао да се меша у његове одлуке. Данас свега неколико режисера у Америци има могућност да не дозволи продуцентима мешање у изглед филма: Стивен Спилберг, Мартин Скорсезе, Мајкл Ман, Кристофер Нолан и то би било то. Френсис Форд Копола такође ради на свој начин, али он улаже сопствени новац у своје филмове.
Занимљиво је да сте се после тог првог „Оскара“ вратили у постојбину својих родитеља, Италију да радите са мало познатим режисером? И то је била авантура своје врсте?
– И Италија и Швајцарска су биле поносне на мене и новинари из тих земаља су ме стално питали да ли бих волео да радим тамо? Наравно, одговарао сам , али не знам са ким. Када би ме Фелини позвао радио бих бесплатно, али сам знао да се то неће десити. Онда је изненада стигао позив из Рима да заменим монтажера, који је морао да оде другим послом, на филму у коме једну од главних улога игра Адријано Ћелентано. Лепа екипа и леп хонорар и прихватио сам иако нисам прочитао сценарио. На крају није испало добро, продуцент се превише трудио да буде италијански Спилберг, али сам бар био у Риму два месеца са породицом и… запамтио тренутак када сам крочио на аеродром у Риму, са огромним пртљагом који смо носили фамилија и ја. Цариник их је погледао и рекао да их отворим. Један кофер је био пун компакт-дискова на којима је била музика, звучни ефекти и програми на којима сам радио. Гледа ми у пасош и пита „све је ово ваше“? Објасним му да сам управо добио „Оскара“ и да долазим у Италију да радим филм са продуцентом Мариом Орфинијем и Адријаном Ћелентаном. Он ме прекиде: „С коња на магарца“! Први Римљанин кога сам упознао по доласку у Рим поставио ми је тачну дијагнозу!
Увек мислим на гледаоца
Посао монтажера обично се везује са собе са машинама и крај рада на филму, а Ви волите да обилазите екипу док снима?
– Мислим да је то важно, јер посао монтажера почиње истог тренутака кад и за све остале у екипи. Неки монтажери то заиста не раде, не занима их оно што није њихов посао, а мене занима све, зато што волим филм. Смешна ствар је да када дођем на снимање, у екипи само чујеш „о, не, ево га монтажер, сигурно смо нешто забрљали у снимању“! Некад ме питају да ја убедим Ридлија Скота, који ми је пријатељ, да узме неки кадар који сви воле, али Ридли мисли да је безвезе. Знате, ко не би волео да види изграђени Колосеум за „Гладијатора“ или величанствене декоре за „Прометеја“? Ко не би пожелео да оде на локацију и види како Бернардо Бертолучи ради са сниматељем Виториом Стораром? Њихови договори на лицу места изгледали су као балетска тачка два уметника. Са Бертолучијем сам радио два пута и то је дивно искуство. И он посећује монтажера док ради, али му се не меша у посао. Чита новине у монтажерској соби, коментарише догађања у друштву и политици, кува нам кафу… али увек гледа и на мониторе и ту је када желим да га питам да ли је нешто добро или није.
Како сте успели да се од толиких редитеља са којима сте радили тако зближите са Ридлијем Скотом и постанете и стални сарадник и кућни пријатељ?
– Он је добар човек, друго – верује ми, даје ми потпуну слободу и подстиче ме да остварим своју жељу из младости да режирам филм. Саветује ме да нађем добар сценарио и окупим око себе најбољу екипу. Каже да он тако ради: узме најбоље глумце и остале сараднике и пусти их да раде свој посао. Једино што сви морају да буду увек спремни да их екипа не би чекала. Заиста, Ридли ми је као други отац. Са којим се често свађам, на сицилијански начин. Мислим, посвађам се и за пет минута као ништа да није било. Веома смо искрени и отворени један према другоме.
Да ли можете док монирате филм да осетите хоће ли бити успешан или не?
– У студију не, тек на пробним пројекцијама, што је било случај са „Добрим Вилом Хантингом“ или „Гладијатором“. Ја сам и у монтажерској соби обичан гледалац, заљубљеник у филм и има нешто што посебно волим док гледам филм, али не могу да кажем да умем да осетим хит.
Шта добар монтажер може да допринесе филму, а лош да му одузме?
– Добар монтажер уме да ухвати причу филма на самом почетку и држи је чврсто до самог краја, да свака одлука коју доноси буде са циљем да прича филма буде што боља и да држи пажњу гледалаца. Монтажер треба да има добар слух и осећај за ритам – ритам камере, ритам глумца који корача собом, ритам дијалога, ритам звучних ефеката… Многи ми говоре да ја монтирам као да свирам музику, али ја само волим и слушам музику, понекад је пуштам да се чује у соби у којој монтирам, али никада не монтирам у складу са ритмом музике из филма на коме радим. Никада. Монтажа није склапање мозаика где тачно уклапате један део у други. Увек мислим на гледаоца, ако се мени нешто допада, можда ће и њему. Размишљам о томе како покрећем очи пратећи слику, да ли ми је напорно или угодно. Истина је да нове генерације другачије гледају ствари, траже више, али не обавезно и брже. Кључ, по мени, јесте да са што мање сецкања кажете што више.
Освајање слободе
Добар монтажер може да спасе лош филм?
– То свакако. Понекад ме пријатељи режисери и монтажери позову да пријатељски погледам шта раде и пошто долазим споља лакше видим где се понављају, где греше и где губе фокус. Некад имате беспотребно обиман сценарио, некад редитељ уме да га скрати а некад га дословно сними и онда монтажер мора да избацује вишак. Посебно са дигиталним камерама више нема ограничења, добијате тоне материјала, а истовремено имате гомилу продуцената од којих свако има своје мишљење о монтажи.
Када сте ви успели да освојите слободу да се нико не меша у Ваш посао?
– Рано, још када сам добио прилику да самостално радим монтажу на „Џ.Ф.К“. Био сам преплашен величином филма и обиљем веома сложеног материјала. Питао сам се шта Оливер Стоун жели да добије са филмом, али сам у једном тренутку схватио да не могу стално да преиспитујем своје потезе размишљањем о томе шта жели редитељ. Стајао бих у месту и ништа не бих успео да урадим. Тада сам одлучио да ћу радити онако како ја јоћу и како ја осећам. Докле год сам искрен у ономе шта осећам према послу и кадровима на којима радим, знам да ће и други људи осетити исто што и ја. Истовремено, нисам сујетан, прихватам сугестије и редитеља и мојих помоћника, хоћу да пробам све и ако је добро прихватам. То је школа Оливера Стоуна – да увек пробамо да направимо нешто боље.
Већ је познато да вам је највише тешкоћа задао рад на акциионом спектаклу „Пад црног јастреба“ Вашег пријатеља Ридлија Скота. Али, зашто сте изабрали да вашу каријеру на фестивалу у Локарну представља драма „Добри Вил Хантинг“ у којој се умеће монтажера и не примети баш лако?
– Да, „Пад црног јастреба“ је био ужас који и сада памтим – много материјала, а мало времена. Што се тиче „Доброг Вила Хантинга“, ту грешите. У том филму има много онога што се не види на његовој површини, пре свега у речима, дијалекту и ритму дијалога између два главна јунака. То ме је фасцинирало, али разумем што гледаоци не виде улогу монтажера у тим дијалозима. Било је много импровизација пред камером. Када у сцени имате више људи за столом, рецимо, глумци знају да не смеју да причају у исто време и преклапају један другог, јер се онда њихове реченице везују и немогуће их је монтирати и раздвојити. У „Добром Вилу Хантингу“ глумци нису марили за то правило и створили су велику муку за монтажера како да уклопи све углове снимања, како да одржи енергију сцене и речи које се изговарају. Ја сам нашао решење за то комбинујући оно што се види у кадру и оно што остаје ван њега.
Чекамо на клона
Дуго радите, али појава вештачке интелигенције уводи револуционарне новине у многе послове, вероватно и Ваш. Како Вам се чини та нова техничка револуција?
– Током каријере радио сам са буквално свим филмским форматима који су у међувремену нестали, као и системима за монтажу попут „Едитдроида“ који је осмислио Џорџ Лукас. Пратио сам све промене, али и даље студији очекују од монтажера да уклопе слику, музику, звучне фекте и то се није променило. Нисам технолошки залуђеник, али волим да учим нове ствари. Понудили су ми били да радим у три димензије неки од филмова о Спајдермену и прихватио сам јер сам желео и то да пробам. За разлику од других монтажера који и такве филмове раде као све друге, ја сам то чинио од почетка до краја са наочарима за три димензије. Ритам монтаже је другачији као и начин на који се око прилагођава брзини смењивања кадрова. Што се вештачке интелигенције тиче, постоји оправдани страх, али још је рано говорити да ли она може да монтира филм. Монтажа је врста језика и могуће је да ћемо кроз пет година бити сведоци да је и то изводљиво. Верујем да ће ВИ умети да доноси одлуке по питању одговарајуће дужине дијалога, можда да препозна сцену или сценографију, извесне емотивне изразе лица глумаца, неке гестове, али монтажа је заснована на личном искуству, веома субјективном, о томе шта је добро а шта лоше. Сваки монтажер различито реагује на емоције у некој сцени и према томе ради на њима. То није прецизна наука, постоји хиљаде различитих решења или избора шта чинити. Ја радим онако како мислим да треба, а да ли је могуће мене клонирати у неку машину, то не знам.
Пише Срђан Јокановић