Интервју: редитељ Милорад Крстић

Рођен је у Словенији, одрастао у Хрватској, школу и Правни факултет завршио у Србији, а у Мађарској, где се скрасио са супругом Радмилом Роцков, постигао је завидну каријеру ликовног уметника, вајара, илустратора, сценографа и редитеља. Упознали смо га као аутора узбудљивог анимираног филма „Рубен Брант, колекционар“, малог ремек-дела који је освојио посетиоце фестивала у Локарну

Уочи фестивала, чак ни људи из Филмског центра Србије нису знали апсолутно ништа о Милораду Крстићу, редитељу мађарског филма „Рубен Брант, колекционар“ који је требало да се прикаже у главном програму овог угледног фестивала. Ни свезнајући Интернет није говорио богзна шта. Прва енигма. Друга је уследила када сам га боље упознао.
– Добро, реците ми, јесте ли ви српски или мађарски уметник – запитао сам га на крају нашег разговора?
– Ставите „наше горе лист“ – слатко се насмејао Милорад Крстић (66)!

Разбарушене косе, разбарушене уметничке душе и разбарушеног талента, Крстић нас је прво опчинио овим необичним филмом који је лично цртао руком и после пребацивао у компјутере, ради дотеривања. Мало је рећи да су његов дух и рад свуда на платну: по својој идеји написао је сценарио и режирао филм, учествовао у његовој анимацији, фотографији и монтажи, док је са супругом Радмилом, свастиком Хермином, њеним мужем Јаношем и пријатељем Петером Мишколцијем био и продуцент ове филмске чаролије.

Главни јунак филма је Рубен Брант, славни психотерапеут, принуђен да украде тринаест слика из познатих светских музеја и приватних збирки како би се излечио од кошмарних снова који га прогањају. У сарадњи са четворо својих пацијената, који су по његовом налогу и упутствима постали савршена банда пљачкаша уметничких дела, „пали“ су Лувр, Тејт, МоМА, Ермитаж…

Тајанствени „колекционар“ је брзо постао најтраженији криминалац на свету. Гангстери и ловци на главе су му на трагу док се награда оном ко га ухвати стално увећава, чак до сто милиона долара! Тада се неколико осигуравајућих компанија удружује и ангажује приватног детектива Мајка Ковалског, стручног за кријумчарење уметничких предмета, да реши случај.

Тешко је речима описати визуелну лепоту, динамичну радњу и префињени хумор анимираног филма који се вратио племенитим коренима историје уметности и сликарства. Лепота филма се храни призорима из најпознатијих слика светске цивилизације, али и из архитектуре, књижевности, музике, дизајна и ствара узбудљиви акциони филм са духовитим досеткама, у коме има драме, фантазије, филозофије и напетости као у Хичкоковим трилерима.

Алфред Хичкок? Па он је само један од редитеља коме је Крстић одао почаст ситним детаљима или цитатима у овом остварењу. Ту су још и Бергман, Чаплин, Куросава, Буњуел, Лимијер, Кјубрик, Хјустон, Фелини, Мелијес… А тек музика – од Шуберта и Пучинија преко Стравинског, Моцарта и Чајковског, све до Оливере Катарине и њеног ванвременског хита „Шу, шу, Шумадијо“ и оригиналних композиција Тибора Карија.

Учио од најбољих

Све је тако лепо уткано у причу филма, баш као и тринаест дела светских сликара чији су призори или јунаци некако ускочили у саму радњу филма, оживели у њој, и постали сведоци и учесници узбудљиве потере.

Погледајте само којих тринаест слика Рубен Брант мора да има у својој колекцији како би се ослободио ноћних мора: Сандро Ботичели („Рођење Венере“), Пол Гоген („Жена која држи воће“), Едуард Мане („Олимпија“), Дијего Веласкез („Принцеза Маргарита Тереза у плавој хаљини“), Пабло Пикасо („Жена са књигом“), Винсент ван Гог („Портрет поштара Џозефа Рулена“), Френк Дуванек („Дечко који звижди“), Енди Ворхол („Елвис“), Фредерик Базиј („Реноаров портрет“), Едвард Хопер („Ноћне птице“), Тицијано Вечели („Урбинска Венера“), Рене Магрит („Варке слика“) и Ханс Холбајн Млађи („Портрет Антоана, војводе од Лорена“).

Крстић не мисли да гледалац мора да има велико знање о историји уметности да би пратио његов филм: – И деца од петнаест година могу да уживају у њему, посебно на нивоу крими приче где богатство ликова и догађаја може само да им подстакне машту, а не да их збуни. Други слој филма, са више од сто педесет референци на великане филма и уметности, намењен је познаваоцима тих области и тај део је награда за њихово знање. Филм сам, као и све до сада, правио да се мени свиди, али био сам свестан и одговорности коју имам према људима и институцијама који су подржали мој рад. Овог пута нисам био сликар, сам у свом атељеу, већ део великог тима. Зато сам морао да направим један компромис, а то је да филм не буде досадан.

Заиста је уживање разоткривати симболе и алузије Крстићевог филма, баш попут решавања укрштених речи, ребуса и загонетки. И сам назив филма је (додуше, лако решива) загонетка: главни јунак Рубен Брант је добио име по сликарима Рубенсу и Рембранту!

Нема никакве сумње да је целокупно своје знање, све оно што је утицало на развој његовог талента, Милорад ставио у овај филм. „Увек сам волео кратке духовите приче Чехова или топли хумор Храбала, посебно „Једноминутне новеле“ Еркења Иштвана“, објашњава редитељ свој укус у књижевности. Он се види на платну. Одрастајући у Новој Горици, Љубљани и Пули, музички се формирао под плаштом италијанских канцона. У сликарству је друга прича.

– Пошто нисам похађао класичну академију, одлучио сам да учим од најбољих, па сам за професоре узео Гоју, Пикаса, Дирера и друге из најузбудљивијег периода у историји сликарства с краја 19. и почетка 20. века, и гледао на који начин они раде и играју се са уметношћу – признаје Крстић.

Успело му је. Уколико је Пикасо измислио људе са два лица, Крстић га је надмашио. Његови јунаци нису дволични, већ и тролични, његове јунакиње имају по два пара груди и све је у том свету Рубена Бранта могуће и необично. „Анатомију у уметности уопште не ценим“, изричит је редитељ.

Наставак прочитајте у броју 3111.