ФЛЕБОЛОГИЈА
Интервју са др Петром Драгићем

Доктор Драгић је и узор и учитељ. Веома стручан. Довољно познат, а пословично скроман. Бројка од чак 15.000 успешно обављених ласерских операција вена му је обезбедила „статус“ једног од најбољих светских хирурга. Софистициран је, смирен, а изгледа као јунак научнофантастичних филмова. Такве су му и ординације – у Београду, Новом Саду, Бањалуци и Подгорици. Ишмирглао је свој минимализам до савршенства, па му ординације изгледају као флуоресцентно бели свемирски бродови, са тунелима који подсећају на светлосни сноп његових ласера. Осим што ради са ласерима, он има и страст да их усавршава. Држи се животног гесла да увек може да буде бољи. Жене га напросто обожавају јер њихове ноге доводи до савршенства. Свира саксофон, обожава архитектуру и вероватно често пожели да дан траје 48 сати како би могао да уради све што је наумио.

Ћаскали смо у једном од најбољих београдских хотела, где често одседа. Ових дана је управо био домаћин друге Интернационалне стручне радионице из области ласерског лечења проширених вена и капилара, која је окупила чак двадесет врхунских лекара из Русије, Казахстана, Бугарске и Словачке. Лекари из света сада долазе у Србију да уче од најбољег, а др Петра Драгића то промовише у нашег амбасадора у свету.

Како је то бити број 1 у области којом се бавите? Рекли сте једанпут да сте свој успех пројектовали у сопственој глави још као млад момак који је из Сомбора дошао у Нови Сад, на студије медицине.

Тачно се сећам и улице и момента када сам свом пријатељу то испричао. Био сам студент треће године Медицинског факултета. Није било дилеме да сам већ тада пожелео да будем хирург, али баш та реченица ми се јасно искристалисала „да желим да будем млад а у исто време и искусан“. Препознао сам те добитне комбинације: спретност, знање, енергију, мотивацију, брзину, које би вас у младим годинама могле довести и до искуства. У медицини, поготово у хирургији, искуство је, можда, најбитније, и ту мислим на број успешно обављених операција, јер свака следећа вам представља једну пазлу и задатак  који ћете лакше урадити у будућности. А то је важно и за пацијента и за вас. Знао сам да стварно морам да „запнем“ да бих то остварио, а та генерисана теза ми је била и додатна мотивација да успем у томе. Подсвесно нисам желео да ми неко други да шансу него да ако могу сам дођем до тог искуства.

 

Пише Бранка Ковачевић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању