Intervju sa Evom Ras

Najnoviji roman poznate glumice i književnice Eve Ras pod nazivom „Temura”, predstavljen pre nekoliko dana u čuvenoj beogradskoj knjižari ,,Geca Kon”, prva je knjiga izdata ove godine u svetu. Roman, koji je objavila zadužbina „Petar Kočić”, pred čitaocima se našao u ponoć, prvog januara, u Banjaluci, na glavnom trgu, gde se već osamnaesti put održavala manifestacija „Prva knjiga na svijetu“. U razgovoru za „Ilustrovanu Politiku” načinjenom odmah nakon promocije knjige, gde se naša sagovornica susrela i sa čitaocima kojima je potpisivala svoj roman, pričamo o knjizi, životu, starosti, Danilu Kišu… – Starost je po sebi tužna: „Stara je, neka ide u zaborav! Neka ide u penziju! Neka prestane da zamara svet svojim delima.” –U jednom času sam poverovala u to, i zato pet godina niti sam pisala niti sam objavljivala. Onda sam shvatila da, ako budem još poživela, ako ne pandrknem, da će mi biti potrebno da pišem i da objavljujem. Ubedila sam sebe da je uzaludno meni govoriti da sam otpisana, da ne treba da ih poslušam i da neću da utihnem, jer niko ne treba da ide u zaborav, da postane mrtvac dok je živ! Dok sam živa imam pravo na život, jer mi ga je Svevišnji podario kao i onima koji bi da ga ukinu zato što im se ne dopada moja dugovečnost. U kojoj meri su knjige koje pišete autobiografske? – Mnogi misle da su moji romani uvek isključivo autobiografski. Moj život bio je ispunjen susretima i druženjima sa mnogobrojnim slavnim ljudima, prisustvovala sam mnogim istorijskim događajima, ali konstrukciju knjige ne može samo sećanje na minuli život da složi, to mora pisac. Samo znam, kad sam ostala bez porodice, kad sam sahranila svoje dete od 24 godine, da sam sebi rekla: „Ako te Bog nije pozvao k sebi kad si to saznala, ti onda moraš o svom životu da brineš, da budeš dostojna tog života”. A ako je mene sačuvao, a njih oduzeo, znači da ja imam neki zadatak bez njih na ovom svetu. Pomislila sam da nisam ja jedina majka koja je sahranila dete. Nisam ja ni jedina žena koja je ostala udovica. Nisam ni jedina baba koja ima maligni tumor… Tako sam došla do zaključka da u ime onih koje niko ne pita, kao pisac treba glasno da govorim o tome šta oni misle.

Nastavak možete pročitati u broju 3089.