Интервју са Евом Рас

Најновији роман познате глумице и књижевнице Еве Рас под називом „Темура”, представљен пре неколико дана у чувеној београдској књижари ,,Геца Кон”, прва је књига издата ове године у свету. Роман, који је објавила задужбина „Петар Кочић”, пред читаоцима се нашао у поноћ, првог јануара, у Бањалуци, на главном тргу, где се већ осамнаести пут одржавала манифестација „Прва књига на свијету“. У разговору за „Илустровану Политику” начињеном одмах након промоције књиге, где се наша саговорница сусрела и са читаоцима којима је потписивала свој роман, причамо о књизи, животу, старости, Данилу Кишу… – Старост је по себи тужна: „Стара је, нека иде у заборав! Нека иде у пензију! Нека престане да замара свет својим делима.” –У једном часу сам поверовала у то, и зато пет година нити сам писала нити сам објављивала. Онда сам схватила да, ако будем још поживела, ако не пандркнем, да ће ми бити потребно да пишем и да објављујем. Убедила сам себе да је узалудно мени говорити да сам отписана, да не треба да их послушам и да нећу да утихнем, јер нико не треба да иде у заборав, да постане мртвац док је жив! Док сам жива имам право на живот, јер ми га је Свевишњи подарио као и онима који би да га укину зато што им се не допада моја дуговечност. У којој мери су књиге које пишете аутобиографске? – Многи мисле да су моји романи увек искључиво аутобиографски. Мој живот био је испуњен сусретима и дружењима са многобројним славним људима, присуствовала сам многим историјским догађајима, али конструкцију књиге не може само сећање на минули живот да сложи, то мора писац. Само знам, кад сам остала без породице, кад сам сахранила своје дете од 24 године, да сам себи рекла: „Ако те Бог није позвао к себи кад си то сазнала, ти онда мораш о свом животу да бринеш, да будеш достојна тог живота”. А ако је мене сачувао, а њих одузео, значи да ја имам неки задатак без њих на овом свету. Помислила сам да нисам ја једина мајка која је сахранила дете. Нисам ја ни једина жена која је остала удовица. Нисам ни једина баба која има малигни тумор… Тако сам дошла до закључка да у име оних које нико не пита, као писац треба гласно да говорим о томе шта они мисле.

Наставак можете прочитати у броју 3089.