Страдање и хероизам српског народа у Првом светском рату још једном се враћа у нашу књижевност, захваљући роману „Велики јуриш”Слободана Владушића (45), писца рођеног у Суботици, који ради каодоцент на Филозофском факултету уНовом Саду. За први роман „Форвард”,објављено пре готово десет година,добио је низ награда, а признања су мудонели и његови бројни есеји и књи-евне критике.Владушић, познат и по томе штопише искључиво од седам до десетиз јутра и што нема узора у књижевости, у новом роману показује каконационално и космополитско, управо као и традиционално и савремено,могу да имају смисла једино уколико корачају заједно.– Пре „Великог јуриша“ написао сам два романа која су представља-а новост у српској књижевности на тематском, а донекле, и на поетичком плану. То су романи „Форвард“ и „Ми,избрисани“. После овог последњег, којије објављен 2013. године, дошло је до извесног засићења и прозом и начином на који сам је до тада писао. То за и ћење се затим претворило у стваралачку кризу која ме је дуго држала. Међутим,у једном тренутку који ни сам себи не могу да објасним, пала ми је напамет идеја да напишем један класичан роман о Првом светском рату.Почео сам полако да записујем идеје,размишљам о фабуи, па и да пишем неке сцене, све док нисам у једном тренутку написа о епилог романа. Испоставило се да је то био одлучујући тренутак и после тога ми се роман отворио: нисам само схватио шта треба да буде „Веики јуриш“, већ сам то и осетио. Тако сам на крају написао роман који се може читати као мешавина историјског романа и трилера док, изнутра, предтавља моје настојање да осветлим дух тог времена и људе, наше претке, који су тада ратовали.
Пошло Вам је за руком да дате један нови, другачији поглед на Први светски рат. Како је изгледало Ваше откривање тог сукоба?
– Иако имамо утисак да о Првом светском рату није писано пуно, романа о овом рату, ипак, има. Сем тога, постоји и мемоарска литература, пре свих „Живот човека на Балкану“ Станислава Кракова, као и његов фантастичан роман „Крила“. Разуме се, ту је и „Српска трилогија“ Стевана Јаковљевића – то није бриљантан роман, далеко од тога, али има неколико пасажа који су јако добри. О Црњанском не бих трошио речи: свако ко буде прочитао мој роман, знаће и зашто. Најзад, ту су и „Време смрти“ Добрице Ћосића и „Велики рат“ Александра Гаталице. Све у свему прегршт различитих погледа на рат, различитих разумевања рата. Ја нисам, разуме се, желео да понављам туђа искуства и разумевања рата, већ сам хтео да проверим да ли ја имам нешто да кажем о томе рату. Оно што ми је прво пало на памет јесте да у рату постоји више различитих ратова, и да се цео тај Велики рат води истовремено на различитим фронтовима: у рововима, али и у позадини, и, на крају, у свести оних који ратују и гину. У свом роману сам желео да дочарам те различите погледе на рат, различите начине на који јунаци пролазе кроз њега.
Занимљиво је да се роман, колико год у њему доминирала фикција, чврсто ослања на стварне јунаке, људе који су заиста и постојали. Како сте градили њихове ликове?
– Да, неколико јунака „Великог јуриша“ носе имена људи који су заиста постојали: ту мислим, пре свега, на Станислава Кракова и потпуковника Војина Поповића, познатијег под именом Војвода Вук. Међутим, иако су то историјске личности, они су у роману фикционални ликови. Полазио сам од њиховог карактера који је документован у изворима. Рецимо, Краков се и у стварности свачему смејао, док је Војвода Вук уистину био строг али и обожаван официр. То су била полазишта, али остало је рад маште, настојања да се ти ликови уклопе у једну широку слику рата, којој они, такви какви јесту, дају посебну боју.
Велики јуриш довео је до велике победе. Да ли смо ми данас спремни и за велике јурише, али и за велике победе?
– Верујем у неодређеност историје, што значи да верујем у то да расплети политичких дешавања не могу тек тако да се прорачунају. Рецимо, Слободана Јовановића је својевремено веома изненадио квалитет српске војске током Балканских ратова. Постоји једно писмо у коме се он чуди како та војска тако добро ратује. Као што знамо, Слободан Јовановић је припадао интелектуалном крему Краљевине Србије, па ипак је био изненађен. Изненађења могу бити и пријатна, а не само непријатна. Мој одговор је дакле, потврдан: верујем да је овај народ и даље способан за велике јурише.
Значи, Ваша књига има и својеврсну мисију – да подсети и прене потомке који су спремни на заборав?
– Нисам писао пригодан роман, нити сам писао роман који треба да се наслони на један мит из Првог светског рата, који се данас поново појављује, а то је мит о Гвозденом пуку. Мени је драго због тог мита, јер су ти људи, Топличани, заслужили то. Ипак, покушао сам да из заборава вратим неке друге људе и неке друге јединице српске војске. Надам се да сам у томе успео. До сада сам примио доста позитивних мишљења од пријатеља, али и читалаца које лично не познајем. И поред тога, за мене је ова књига ипак и један тест: тест колико нам је то искуство Првог светског рата важно. Мислим на наше искуство, будући да се српско искуство Великог рата разликује од француског или немачког, на пример. То за нас није био исти рат.
Предстоји нам Сајам књига. Хоћете ли се дружити са својим читаоцима и када?
– Да, бићу присутан на Сајму књига. „Лагуна“, издавач „Великог јуриша“, предвидела је да на њиховом штанду потписујем примерке романа у петак, 26. октобра. Радујем се том искуству зато што ми је стало до мишљења читалаца. Такође, мислим, да овај роман припада не само мени него и онима који су га прочитали и који су, да тако кажем, ви ели свестлост у очима ових јунака. Зато бих и волео да упознам своје читаоце: имамо нешто заједничко.
Наставак прочитајте у броју 3117.