Необично спонтан, занимљив и топао говор одржао је Јустејн Гордер (66) приликом прославе двадесет пет година постојања издавачке куће „Геопоетика“ у једном београдском клубу. Нисмо тако замишљали једног Норвежанина. Да је било времена, вероватно би и запевао. Прославио се романом „Софијин свет“ почетком деведесетих, када је још радио као професор филозофије у средњој школи. То дело које кроз разговоре девојчице Софије са својим наставником говори о важним филозофским питањима и животним темама постало је планетарни хит: преведено је на шездесет језика. И код нас је књига постала класик, а због ње смо волели и касније Јустејнове романе (попут „Кћи директора циркуса“ или „Девојка са поморанџама“) у којима је, такође, филозофирао. Увек на једноставан и шармантан начин, допуњујући тиме своје дивне животне приче. Нови роман „Баш како треба“, мали по броју страница, велики по емоцијама и мислима, назвао је према изразу из бајке о Златокосој и три медведа. У основи су размишљања о проживљеном животу човека који умире и томе шта је пропустио и шта оставља за собом. Меланхолично јесте и на тренутке и смешно, али не и тужно да би због тога ридали или пали у депресију. Укратко – књига је „баш како треба“ да се добро осећате док је читате и помало размислите „о скоро свему“ – то је поднаслов романа.
