После одличног пријема свог првог играног филма на Kанском фестивалу, где је имао светску премијеру, наш редитељ је спреман да и домаћој публици покаже дело које су многи критиковали и пре него што су га видели
Истина је да људи воле да коментаришу оно што не разумеју, да се плаше онога што им је непознато и да критикују филм који нису видели. Довољно је да неки анонимни извор на друштвеним мрежама објави какао је то филм о полицији Србије која у хладњачама превози лешеве цивила током рата на Косову и Метохији, и да крене једна сумња да рађа другу. А, заправо, у том филму нема ни Срба ни Албанаца, ни Косова и Метохије, ни НАТО бомби, већ само има једног човека који путује камионом, са својим мислима, дилемама и слутњама. Пита се он шта ради његов син тамо, код куће, а син се пита где му је тата и шта ради током рата? Много је питања и сва су у филму „Терет“ Огњена Главонића (33). Аутор успешних и награђиваних документараца „Живан прави панк фестивал“ и „Дубина Два“, овог пута одговоре је великодушно препустио гледаоцима. Пред ону прву, канску, пројекцију којој је присуствовао и извештач „Илустроване Политике“, након које је уследио и разговор са публиком, док су неки чланови екипе плакали од среће због дугачког аплауза и овација, Главонић је бринуо како ће људи из целог света схватити балканску причу о међугенерацијском јазу, а посебно такозвану југословенску заоставштину. Питања гледалаца уверила су га да су све разумели. – Велики је то стрес био за мене, све што се дешавало до тог дана. Премијера је била тренутак када филм почиње да живи, али и када он за мене почиње да умире. На филму сам радио седам година и само сам га током монтаже, која је трајала око годину дана, гледао једно осамдесет пута. Канска премијера била је крај тог пута, после кога почињем да се окрећем новом филму.
Нисам се променио
У документарцу „Дубина два“, који је прошле године победио на београдском Мартовском фестивалу, заиста сте се бавили једним случајем из рата на Косову и Метохији и бомбардовања наше земље, лешевима, хладњачом у Дунаву, гробницама у Батајници… а играним филмом „Терет“ сте се опет, донекле, посветили сличној теми. Колико Вас је бављење њом променило током свих ових година?
-Није ме променило, јер ја сам у њу већ ушао касно, тек 2009. године, када сам први пут чуо за те ствари о превозу лешева које су се дешавале током НАТО бомбардовања. У то време сам био студент и покушавао сам да снимим кратки филм на ту тему, али сам одустао, јер нисам могао да нађем форму и начин да је режирам. Прво сам размишљао о „Терету“ као о филму у коме се ништа конкретно не спомиње, ни људи ни догађаји, све је само наговештено, а све потпуно јасно. Хтео сам да останем унутар тог човека који превози и носи терет, да не снимам ни рат ни бомбе ни рушевине, називе места, ни садржај камиона који преноси терет. Желео сам да гледаоци филма знају колико и тај возач, ни више ни мање. Када сам нашао тај кључ, знао сам да ћу једног дана снимити филм. Тај случај је само један од злочина који су рађени са свих страна у ратовима деведесетих и о којима ја слушам читав свој живот.
Тешко је и само проживети живот утаквим околностима, а камоли још ирадити филм о њима?
– Највише ме је то мучило радећи „Дубину два“ због које сам слушао четири стотине сати сведочења са суђења пред Хашким трибуналом. Са друге стране, тај филм сам снимао десет дана, а монтирао десет месеци током којих смо монтажерка и ја свакодневно непрестано слушали те приче. У почетку те нешто изненади, нешто што ниси већ знао, и питаш се зашто то никада није било у вестима, зашто се о овоме не прича? То ме је учврстило у уверењу да желим да снимим тај филм. Међутим, када кренеш са радом, мораш да будеш хладан и безосећајан да не би заузео страну, да не би преузео на себе неку мисију, али и да не би цензурисао себе. Мораш да се понашаш као да је то фикција, као да се није десило, како не би упао у замку сентименталности и патетике и давања моралних или историјских лекција.
Откопавање истине
Да ли то важи подједнако када исту тему обрађујете у документарном или играном филму?
– Играни филм сам више ја, ту сам искористио сазнање о том случају и конструисао неку своју причу и где сам хтео попуно да избегнем било какав стварни контекст, да објашњавам разлоге због којих је јунак дошао у ту ситуацију. Кичма филма је инспирисана стварношћу, а све остало је моја машта – како је и шта је све могло да се деси током тог путовања. И подсећања на Други светски рат и остали ликови, посебно клинац који има панк бенд, децу која и за време бомбардовања имају неке своје проблеме. Ја, када се сетим тог рата, не сећам се само страха и туге, већ и да је највећи израз протеста против бомби био покушај да живимо нормално, да играм фудбал, да слушам музику… Одмах ми је било јасно шта ћу да ставим у терет који је моја генерација наследила од наших родитеља, али исто тако сам се запитао шта је генерација наших родитеља добила у наслеђе од њихових? Тако сам дошао и до приче о Другом светском рату.
Наставак можете прочитати у броју 3104.