Intervju:reditelj Ognjen Glavonić

Posle odličnog prijema svog prvog igranog filma na Kanskom festivalu, gde je imao svetsku premijeru, naš reditelj je spreman da i domaćoj publici pokaže delo koje su mnogi kritikovali i pre nego što su ga videli

Istina je da ljudi vole da komentarišu ono što ne razumeju, da se plaše onoga što im je nepoznato i da kritikuju film koji nisu videli. Dovoljno je da neki anonimni izvor na društvenim mrežama objavi kakao je to film o policiji Srbije koja u hladnjačama prevozi leševe civila tokom rata na Kosovu i Metohiji, i da krene jedna sumnja da rađa drugu. A, zapravo, u tom filmu nema ni Srba ni Albanaca, ni Kosova i Metohije, ni NATO bombi, već samo ima jednog čoveka koji putuje kamionom, sa svojim mislima, dilemama i slutnjama. Pita se on šta radi njegov sin tamo, kod kuće, a sin se pita gde mu je tata i šta radi tokom rata? Mnogo je pitanja i sva su u filmu „Teret“ Ognjena Glavonića (33). Autor uspešnih i nagrađivanih dokumentaraca „Živan pravi pank festival“ i „Dubina Dva“, ovog puta odgovore je velikodušno prepustio gledaocima. Pred onu prvu, kansku, projekciju kojoj je prisustvovao i izveštač „Ilustrovane Politike“, nakon koje je usledio i razgovor sa publikom, dok su neki članovi ekipe plakali od sreće zbog dugačkog aplauza i ovacija, Glavonić je brinuo kako će ljudi iz celog sveta shvatiti balkansku priču o međugeneracijskom jazu, a posebno takozvanu jugoslovensku zaostavštinu. Pitanja gledalaca uverila su ga da su sve razumeli. – Veliki je to stres bio za mene, sve što se dešavalo do tog dana. Premijera je bila trenutak kada film počinje da živi, ali i kada on za mene počinje da umire. Na filmu sam radio sedam godina i samo sam ga tokom montaže, koja je trajala oko godinu dana, gledao jedno osamdeset puta. Kanska premijera bila je kraj tog puta, posle koga počinjem da se okrećem novom filmu.

Nisam se promenio

U dokumentarcu „Dubina dva“, koji je prošle godine pobedio na beogradskom Martovskom festivalu, zaista ste se bavili jednim slučajem iz rata na Kosovu i Metohiji i bombardovanja naše zemlje, leševima, hladnjačom u Dunavu, grobnicama u Batajnici… a igranim filmom „Teret“ ste se opet, donekle, posvetili sličnoj temi. Koliko Vas je bavljenje njom promenilo tokom svih ovih godina?

-Nije me promenilo, jer ja sam u nju već ušao kasno, tek 2009. godine, kada sam prvi put čuo za te stvari o prevozu leševa koje su se dešavale tokom NATO bombardovanja. U to vreme sam bio student i pokušavao sam da snimim kratki film na tu temu, ali sam odustao, jer nisam mogao da nađem formu i način da je režiram. Prvo sam razmišljao o „Teretu“ kao o filmu u kome se ništa konkretno ne spominje, ni ljudi ni događaji, sve je samo nagovešteno, a sve potpuno jasno. Hteo sam da ostanem unutar tog čoveka koji prevozi i nosi teret, da ne snimam ni rat ni bombe ni ruševine, nazive mesta, ni sadržaj kamiona koji prenosi teret. Želeo sam da gledaoci filma znaju koliko i taj vozač, ni više ni manje. Kada sam našao taj ključ, znao sam da ću jednog dana snimiti film. Taj slučaj je samo jedan od zločina koji su rađeni sa svih strana u ratovima devedesetih i o kojima ja slušam čitav svoj život.

Teško je i samo proživeti život utakvim okolnostima, a kamoli još iraditi film o njima?

– Najviše me je to mučilo radeći „Dubinu dva“ zbog koje sam slušao četiri stotine sati svedočenja sa suđenja pred Haškim tribunalom. Sa druge strane, taj film sam snimao deset dana, a montirao deset meseci tokom kojih smo montažerka i ja svakodnevno neprestano slušali te priče. U početku te nešto iznenadi, nešto što nisi već znao, i pitaš se zašto to nikada nije bilo u vestima, zašto se o ovome ne priča? To me je učvrstilo u uverenju da želim da snimim taj film. Međutim, kada kreneš sa radom, moraš da budeš hladan i bezosećajan da ne bi zauzeo stranu, da ne bi preuzeo na sebe neku misiju, ali i da ne bi cenzurisao sebe. Moraš da se ponašaš kao da je to fikcija, kao da se nije desilo, kako ne bi upao u zamku sentimentalnosti i patetike i davanja moralnih ili istorijskih lekcija.

Otkopavanje istine

Da li to važi podjednako kada istu temu obrađujete u dokumentarnom ili igranom filmu?

– Igrani film sam više ja, tu sam iskoristio saznanje o tom slučaju i konstruisao neku svoju priču i gde sam hteo popuno da izbegnem bilo kakav stvarni kontekst, da objašnjavam razloge zbog kojih je junak došao u tu situaciju. Kičma filma je inspirisana stvarnošću, a sve ostalo je moja mašta – kako je i šta je sve moglo da se desi tokom tog putovanja. I podsećanja na Drugi svetski rat i ostali likovi, posebno klinac koji ima pank bend, decu koja i za vreme bombardovanja imaju neke svoje probleme. Ja, kada se setim tog rata, ne sećam se samo straha i tuge, već i da je najveći izraz protesta protiv bombi bio pokušaj da živimo normalno, da igram fudbal, da slušam muziku… Odmah mi je bilo jasno šta ću da stavim u teret koji je moja generacija nasledila od naših roditelja, ali isto tako sam se zapitao šta je generacija naših roditelja dobila u nasleđe od njihovih? Tako sam došao i do priče o Drugom svetskom ratu.

Nastavak možete pročitati u broju 3104.