Цењени ирачки аутор снимио је играни филм „Иркала – Гилгамешов сан“ у коме повезује чувено дело написано клинастим писмом на глиненим плочицама пре више хиљада година са судбином малишана која су током деценија сукоба и разарања у његовој земљи постали сирочад. То је донекле и његова прича јер је у разговору за наш лист, вођеном током фестивала у Локарну, открио како су га страхоте што их је као дете доживео натерале да побегне у свет, са зебњом да ће бити ухваћен и обешен
Ирак је током последње две деценије прошлог и прве декаде овог века био непрестано у ратовима или окупацијама. Разарања су довела до тога да је пре пет година тамошња комисија за људска права објавила бројку од око пет милиона сирочади без бар једног, или оба родитеља. Што је најгоре, више од половине живи у сиромаштву, на улици, а добар део њих – процена је око шездесет хиљада – нема никаква документа.
Тешка ситуација у његовој земљи стална је тема филмова које снима Мохамед ал-Дарађи (48). Он и не памти дане среће у Ираку, само дане вере и наде, најчешће изневерене, у боље сутра. Сматра да су образовање и знање о сопственој историји и прошлости најбољи начин за сву децу која су преживела ратове да постану бесмртна и јака попут националног хероја Гилгамеша.
Зато је Мохамед свој нови филм „Иркала – Гилгамешов сан“ посветио малим сирочићима: преко шездесет их је узео да играју главне и споредне улоге. Филм је приказивао по селима и удаљеним пустињским местима Ирака како би сва деца имала прилику да створе и остваре своје снове. Приказивао га је поред реке, у затворима, поправним домовима, болницама, током протеста против режима… Онда је лепи сан уснуо и сам редитељ: да његов филм има светску премијеру у биоскопу на отвореном пред осам хиљада људи. Сан се остварио прошлог августа на Пјаца Гранде током фестивала у Локарну (Швајцарска).
То је била права награда за филм који је Ал-Дарађи сањао и снимао пуних шест година. „Живео сам само у Иркали, за мене ништа друго није постојало“, каже ми током нашег разговора у Локарну, након пројекције филма.
Багдад, 2019. година. Град кључа од антивладиних протеста. Ирачани захтевају струју (која нестаје на сваких пар сати), послове и достојанство. Држава одговара мецима, сузавцем и врелом водом. У такав пејзаж улази Чум Чум, деветогодишњак са дијабетесом који живи у заједници сирочади поред реке Тигар. Сакупља отпад, шали се, сања. Када му учитељ да оштећену ВХС касету са филмом „Еп о Гилгамешу“, он се за њу везује као да може да му промени свет. За њега река Тигар постаје улазно предворје ка Иркали, подземном свету где га, како верује, чекају његови родитељи, убијени у терористичком нападу Исламске државе. Када их буде пронашао моћи ће да их врати у живот, сигуран је Чум Чум. Истовремено, његов најбољи и тек нешто старији другар Мади машта да побегне из Ирака за Холандију и оствари своје снове. Зато улази у сиву зону дружења са криминалцима који могу да му обезбеде лажна документа…
– Овај филм је мој повратак рани која никада није зарасла – каже ирачки редитељ Мохамед ал-Дарађи, и сам дете ратова које је његова земља водила најпре против Ирана, па Кувајта, а потом против Американаца и Британаца и то све у току три деценије. Све то време водила је и рат против својих грађана које је прогонила, сакатила, убијала, шпијунирала, протеривала…
Туга, отпор, нада
Филм „Иркала – Гилгамешов сан“ инспирисан је епом о Гилгамешу, написаним пре четири хиљаде година година, и састоји се од дванаест поглавља – глинених табли на којима је исписан клинастим писмом.
– Узео сам мотиве из Гилгамешових снова и претворио их у савремени сан – објашњава редитељ у разговору за наш лист. – Гилгамеш не говори о прошлости, већ о жељи да се изађе из сна у бољи живот. Из прошлости своје земље извукао сам снагу. У тешким тренуцима нико не може да ти одузме машту. Ликови попут Мадија, Маријаме која вози децу до школе, Чум Чума, сањају заједно јер снови не нестају у Багдаду. Њихов сусрет је генерацијски: с једне стране су они који су патили и изгубили наду, а с друге млади који траже право на бољу будућност.
Спајајући месопотамску митологију са савременом траумом, филм прати данашње ирачке малишане кроз тугу, отпор и тешко достижну наду.
– Када сам се после осам година вратио у Ирак, након што сам побегао из њега, снимам филмове о људима који се носе са траумама каже Мохамед – Најпре је то било о америчкој окупацији, затим о Исламској држави и начину на који је свет реаговао на њу. Деца су увек у средишту зато што су она будућност. Она су нада. И могу бити вођена, попут аутомобила – можете их усмеравати. Ако их правилно водите, пружите им добра осећања, добро друштво, образовање, здравље, сигурно место, они ће то памтити. У филму постоји сцена у којој лик Маријам даје дечаки туш, чисту одећу – мали чин који много значи. На тренутак постаје бољи… док се не врати тамо где је био. А зашто су та деца остављена сама на улици? Због рата, због свега што се догодило. Чак и данас, у Гази, имам пријатеље. Мислите ли да постоји организација која брине о сирочади? Не. Где онда та деца одлазе? Зато имамо лик човека који води сиротиште у којем Чум Чум живи. Он то ради и у стварном животу, зову га „оцем сиромашних“. Он са својом породицом иде и скупља сирочад са улица.
Од 2003. до 2015. пратио је те приче о људима, а онда пожелео да их повеже са „Епом о Гилгамешу“ односно историјом Ирака.
– Гилгамеш говори о краљу који креће на пут и лута пустињом како би пронашао свог убијеног пријатеља, да стигне до Иркале, подземног света. Нада се да ће га вратити. И Чум Чум има ту наду – да оде у Иркалу и врати своју породицу коју је Исламска држава убила и тела бацила у реку Тигар. То је симболично. Мит који спаја легенду о Гилгамешу са друштвеном стварношћу Багдада 2019. нам помаже да разумемо ко смо.
Објашњава да је најстарији записани „роман“ на свету обликовао све касније наративне структуре – од позоришта, преко романа, до филма. Постављањем Гилгамеша у савремени Багдад, Мохамед жели да успостави дијалог између древних архетипова и савремених рана душе и тела. У овој верзији Гилгамеш не говори, допуштајући да сам град – река, бука, ожиљци – говори уместо њега. За редитеља је река Тигар живи архив који кроз векове носи приче милиона људи. Улога Тигра је кључна за филм и за град. Својим вечним током река добија духовно значење, као да учествује и истовремено остаје равнодушна према ономе што се догађа на њеним обалама.
– У суштини, филм који сте гледали је фикција – али третирана као стварност. То је начин на који радим у својим филмовима. Фикцију третирам као документарац, а документарац као фикцију. Не знам зашто – једноставно тако размишљам. Било је магично стварати у том духу италијанског неореализма након Другог светског рата. То сам проучавао. Размишљао сам како да применим искуства тих аутора на своју земљу. како да зароним дубље у сопствену културу и донесем нешто аутентично. У завршној сцени сам оставио живот онаквим какав јесте, усред Багдада – без улепшавања. Желео сам да гледалац осети да је лик део тог света, део протеста, део стварности.
Глумци из сиротишта
Снимање филма у земљи попут Ирака увек је тешко. Радили су „Иркалу“ на улицама Багдада „понекад само један кадар дневно, јер сам желео да прави нереди буду део филма“:
– Био сам на протестима у Багдаду 2019, снимао сам их и размишљао о филму, како да своје ликове, глумце убацим у стварни живот. Филмски сет у центру Багдада претворили смо у болницу за повређене демонстранте. Био је то веома сложен филм за снимање – и веома велики. Два пута је полиција напала наш Филмски центар који сам основао и који водим. Разбили су моје награде. Оптужили су нас да скривамо људе који желе да униште полицију. Али ми смо мирољубиви. Чекао бих да се ситуација смири, затим бих се вратио у исту улицу, користио исту одећу и поново снимио сцену. Било ми је важно да све делује стварно. Деца, сви су из сиротишта. Мади је син моје сестре, али остали су из сиротишта. Радио сам с њима раније. Подржавам сиротишта – за образовање и њихове потребе. Ово је мој четврти филм у којем радим с њима. У другом и трећем филму такође сам бирао главне ликове из сиротишта. Чак су и кратки филмови које снимамо у филмском центру повезани с тим – то је као летња школа за ту дечицу вез родитеља.
Јусиф Хасам ал-Талаб, који је на крају добио улогу Чум Чума, стајао је у углу, тих, није желео да глуми.
– Сваког дана сам му прилазио. У почетку је био веома стидљив, само ме је посматрао. Био је тешко дете за увођење у глуму. Не зато што није могао да запамти текст, иако би понекад заборавио, већ због расположења. Када би постао агресиван, могао је да вас удари. Али, углавном је био веома фин, врло тих. Морате га прихватити таквог какав јесте. Понекад би цела екипа чекала јер није био расположен за снимање. Једном сам затворио мост преко Тигра у Багдаду да бисмо снимили сцену, али Јусиф није желео да ради. Увек постоји начин да допрете до његовог срца, да га вратите. То је као да се бавим сопственим сином, Адамом – третирам их као своју децу.
Глумца који игра бескућника што живи поред реке, а Чум Чум га доживљава као Гилгамеша кога моли за помоћ, редитељ је нашао у луци где ради као чувар, и жену која тумачи Марјам у болници – она је медицинска сестра! Ал-Дарађи није желео да прави велике аудиције како не би привлачио пажњу јер је већ имао превише проблема у Ираку због свог посла. Једном га је са члановима екипе отела Ал-Каида, једном ирачка милиција, а једном га је затворила америчка војска.
– Зато сада увек покушавам да не правим буку – без медија, без новинара, без друштвених мрежа о ономе што радим у Багдаду док не завршим. Живим између Ирака и Велике Британије, али више времена проводим у Багдаду. Филм није сниман у тајности, добио сам званичну дозволу, али никоме не дајем сценарио да види пре снимања. Дозвола се добија од владе и полиције јер нас они штите на улици, за време снимања.
Бекство из Ирака
У Ираку, каже, не постоји формална цензура као у Ирану.
– Тамо не можете да прикажете филм док га не одобре, и могу да га секу или мењају. У Ираку такав процес не постоји. Али, ако се милицији, политичким партијама или корумпираним званичницима нешто не допадне, и даље могу да вам направе проблем. Ту врсту тешкоћа до сада нисам имао. Чак и када сам затворио мост ради снимања, полиција је била уз мене, влада ме је подржала. Али нису тачно знали какав филм снимам. Знају ме – један сам од познатих редитеља у Ираку, освајао сам награде, па то поштују. Ирак је безбедан, али се и даље плашимо милиције, политичких партија и корупције.
Током шест година рада на филму специјални ефекти су били посебан изазов за редитеља.
– Морали смо да развијемо читав систем практично од нуле. Истраживао сам у музејима Париза, Берлина, Лондона и других градова где се налази археолошко благо Ирака, желели смо да разумемо како да направимо митолошка бића. Наравно, као и увек – није било новца. Радили смо 109 дана снимања. Сто девет дана! Да сам имао продуцента, вероватно би ме отпустио – али сам био сопствени продуцент, а имам веома добар тим. Мој тим су борци. Прави борци. Борци у Италији, у Лисабону у Португалу, у Француској, у Абу Дабију – сви су се заједно са мном борили да се ово оствари.
Рођен у Багдаду 1978, Ал-Дарађи је студирао ликовне уметности у Ираку, а затим филм и телевизију у Хилверсуму, у Холандији, где је радио као сниматељ на документарцима. Након тога је отишао у Енглеску како би завршио мастер студије режије у Лидсу.
– Између 1991. и 2003. није било никаквих филмских активности у Ираку. Уједињене нације су забраниле увоз и опрему технике зато што су се плашили да ће их Садам Хусеин користити за рат. Ја сам са седамнаест година избегао из земље и итишао у Холандију, средином деведесетих. Провео сам годину дана у Европи изгубљен, покушавајући да пронађем место као избеглица, од Румуније до Холандије. Да су ме Румуни или Мађари ухватили када сам прелазио границу, предали би ме ирачкој амбасади, а затим властима Садама Хусеина и био бих обешен.
Вратио се у Ирак 2003. после пада Садама Хусеина и затекао разрушену земљу.
– Ја и други млади редитељи почели смо да правимо филмове без икаквих средстава. Када год се вратим у Ирак, поново пролазим кроз 2003. годину када сам шетао улицама са малом камером од 35 мм заједно са другим младима, док су нас амерички тенкови окруживали и војници пуцали на нас јер смо имали камеру у руци. Данас се налазим на обалама Тигра, у срцу свог Ирака, у Филмском центру, где подучавамо младе редитеље. Али, остаје горчина: Ирак није постао оно чему смо се надали после четрдесет година диктатуре.
Нисам иста особа
Данас је угледан редитељ, познат у свету, са добрим везама чак и у Холивуду. Аутор је неких од најцењенијих филмова у историји ирачке кинематографије, укључујући „Ахлам“ (2005), „У песку Вавилона“ (2013) и „Путовање“ (2017). Три његова филма изабрана су као званични кандидати Ирака за награду Оскар, што је највише од свих ирачких редитеља. Поред „Ахлама“ и „Путовања“ ту је и „Син Вавилона“.
– Нисам иста особа као што сам био 2004. пре отмице. Нисам био смирен, био сам пун дилема и у потрази за одговорима. Сада имам среће, јер и даље трагам, али на другачијем нивоу. Желим да ова генерација види да је Ирак некада била добра земља и да то може да буде опет. Потребно је само радити другачије, имати наду и не одустајати. Без наде не бих могао да будем редитељ. Могли би да кажете да су моји филмови начин да се носим са последицама рата. Облик терапије. На неки чудан начин, мислим да сви Ирачани пате од посттрауматског стресног поремећаја и кроз своје филмове ја вичем, ослобађам свој бес, своју фрустрацију.
Мисли да би многи млади желели да напусте Ирак.
– Пет година после доласка Американаца сви су желели да оду. У графичком студију где сам радио, научио сам много јер су многи били стручњаци, али су одлазили због политичке ситуације. Имам наду јер желим да моја деца живе овде. Сањам да моја генерација пружи оно што претходна није – јер је наследила само рат и разарање. За мене је важно да деца имају снове и наду. Ја сам из генерације рата, из времена диктатуре Садама Хусеина у Ираку. Рат за ратом. Када сам био у годинама као Чум Чума, и ја сам сањао да побегнем из тог света.
У разговору за „Илустровану Политику“ Мохамед објашњава како је то покушавао да уради.
– Као дете, био сам веома добар у писању прича. Имали смо у Ираку школски предмет који се звао „Приче“. Сваке недеље пишеш једну причу. Био сам стварно добар у томе. Бирали су ме да читам своје приче сваког четвртка, јер смо имали церемонију подизања заставе, пуштали смо ирачку химну и певали је ујутру као деца, величали смо нашег председника Садама Хусеина. А ја сам писао веома лепо о Садаму, као да је Бог. Волео сам га, био сам луд за њим. Волео сам га више него свог оца, јер је мој отац мрзео Садама. Питао сам зашто га не воли када је сјајан, а отац би ме ућуткивао и говорио да је лош човек. Тако сам сваког дана долазио из школе у пола шест предвече и гледао цртане филмове. Имали смо један канал, један ТВ канал – главни ирачки национални канал. Највише смо волели јапански анимирани серијал „Грендизер“, или „Голдорак“ како је у Европи био познат. Јунаци су били џиновски роботи који се боре против зле империје која им је уништила дом.
Од љубави до мржње
Међутим, једног дана се дечак вратио кући, бацио књиге, вечерао и чекао свој омиљени цртани филм, али њега није било.
– Уместо „Грендизера“ пуштају нам говор Садама Хусеина и снимке из рата, мртве људе, ужасне слике, војнике који горе, разарања… То су биле слике које ниједно дете не би смело да гледа. Оно што деца у Гази данас пролазе – то је исто. То је неприхватљиво. Понекад не разумем како је могуће да 2025. године имамо ситуацију гору него после Другог светског рата. Градови уништени, милиони људи без хране, деца убијена док покушавају да преживе. Нисам политичар, не знам ко је крив, али знам да милиони пате.
И онда – један дан, два дана, три дана, четири дана, седам дана, месец дана, два месеца, три месеца… нема цртаних филмова!
– Био сам љут. Рат је заузео сав телевизијски програм. Пропаганда. На спавање смо одлазили љути. Онда су нас једног дана извели из школе и повели на оближњи фудбалски стадион. Садамов син Удај је већ био преузео спорт, Олимпијски комитет земље и спроводио терор међу спортистима, посебно уколико не би постигли успех на светским такмичењима. Стадион Ал Шааб постао је центар моћи и преваспитавања, што ја до тада нисам знао. Трибине су напунили људима и децом, а на терен извели седам, осам младих момака, фудбалера, познатих у крају. Пар њих су стварно били добри, на прагу велике каријере. Стрељали су их пред нама. Имао сам десет година. Убили су их јер су одбили да иду у рат. Називали су их издајницима. Тела су им бацили на кочије упрегнуте коњима и одвезли. Њихови родитељи су све то гледали из близине, и плакали тихо, да не привлаче пажњу. Још су натерали родитеље да држави плате за метке који су потрошени у стрељању. Психолошки терор. Убију ти сина и мораш да платиш метак којим је убијен. Када сам се вратио кући, био сам сломљен. И због цртаних филмова и због убијених фудбалера, почео сам и ја да мрзим Садама. Престао сам да пишем своје школске приче посвећене њему, већ неке друге, записивао сам неке моје снове. Најчешће сам сањао да нисам у овом свету.
Мохамедов отац је имао посебну, велику гостинску собу у коју су по цео дан долазили пријатељи, комшије, родбина, да пију кафу и чај. Та чињеница се показала кључном та развој списатељског талента младог Мохамеда.
– Некад би било по двадесет, тридесет људи у тој просторији. Моја породица их је служила водом, чајем, храном, и сви су причали неке приче, као да су правили сценарио за неки филм или уживо изводили телевизијске драме. Ми, Бедуини, Арапи, забављали смо се причањем прича. Оно што сам научио од њих је да прича мора да има форму, структуру. Не прича сто људи истовремено, прича један, а сви слушају. Тај човек отвори тему – на пример причу о лопову. Када заврши, други настављају ту тему. Повезују се са причом о лопову. Граде је као главну причу. То је било крајем осамдесетих.
Американци уништавају историју
Док је Садам Хусеин своје најлепше палате правио на обронцима месопотамских археолошких локалитета како би имао поглед на њих, са смрћу диктатора и стварни догађаји добили су ново значење међу Ирачанима.
– Млади уче у школи о нашој историји и наслеђу земље између две реке, Тигра и Еуфрата, о Месопотамији, Сумеру, Акаду, Вавилону…, али често ту нема много детаља. На пример, моја деца знају за Гилгамеша – јер сам им ја испричао причу. Не знам да ли је тако у свим породицама Ирака, али знам да је млада генерација, као и сви ми, поносна на нашу историју. Ми смо веома јаки у неговању нашег идентитета Мислимо о себи као о Ирачанима без обзира да ли смо Арапи или Курди, муслимани или хришћани…. Сви себе повезујемо са Сумерима, Вавилонцима… Ако си Курд – мислиш да потичеш од њих. Ако си муслиман или хришћанин – исто. Шиит или сунит – исто. Сви се враћамо том корену. То нас уједињује. Чак и ако си ирачки Јеврејин – мислиш да потичеш из Вавилона.
Тај идентитет, као и сама историја и митологија Ирака и Месопотамије није свету баш позната попут египатске, а Ал-Дарађи наводи објашњење:
– Египат је био отворенији према Французима, Британцима, Американцима када су хтели да истражују. У Ираку имамо око 1.500 локалитета који нису истражени. Пре три године враћена је последња од дванаест глинених таблица из „Епа о Гилгамешу“ коју су амерички војници украли када су 2003. окупирали Ирак. То је баш она таблица Гилгамешовог сна на којој сам базирао мој филм. Због ратова и диктатуре превише тога је покрадено и налазе се у светским уместо у нашим музејима. Зато Ирак и Месопотамија нису имали прилику као Египат иако је код нас настао најстарији језик на свету, као и најстарији писани запис који је на сумерском језику. У јужном Ираку, близу града Ура где је рођен пророк Аврам, то је данашња Насирија, налази се место где су настали ти први записи. Ту су биле школе где су се деца учила клинастом писму. То је било око 1900. године пре нове ере. Тада је ово био најписменији део света. Папа Фрања је 2021. ту одржао молитву за три једнобожачке религије, хришћанство, ислам и јудаизам.
Египћани су много тога преузели од Сумера и Акадаца и развили, и знали су касније како да то представе Западу, додаје Мохамед.
– Иако су Американци па и Исламска држава много тога уништили или украли, доста је и остало. Сећате се када је Исламска држава уништила кип крилатог бика Ламасе у Мосулу 2014. године? То је био оригинал. Потпуно уништен. Италијанима је требало пет година да га обнове. Али, пре три године откривен је нови Ламасу – велики, сакривен, из истог периода. Ламасу је чувар града. Стајао је на капијама да штити градове и краљевске палате од зла. Као што у Фиренци или Риму видите фигуре на улазима палата – да одбију зло. Та идеја долази из Сумера. Сви су нешто преузели од Сумера и развили даље, претпостављам и у Србији?
Код нас нема толико тих древних караконџула у виду статуа или рељефа на здањима, кажем Мохамеду који ми открива да је његов верни сарадник, па и на последњем филму, српски дизајнер звука Роланд Вајс који тренутно живи у Лисабону. Мохамед има само речи хвале за њега. Пошто је наш интервју морао да буде завршен, незванично ми је споменио и неку девојку из Босне или Србије коју је својевремено имао, из неког разлога је споменуо и фестивал на Палићу, уколико се добро сећам, али о детаљима неки други пут…
Антрфиле
Мали историјски водич
Гилгамеш је био краљ сумерског града-државе Урука, владао је око 2700. године пре нове ере. Еп о њему је написан неколико векова касније на акадском језику, јер је Акад завладао Сумером, преузео његову митологију и клинасто писмо, али наметнуо свој језик. Први записи о Гилгамешу били су у оквиру сумерских песама, око 2200. године пре нове ере, а коначно уобличена целовита прича коју познајемо настала је тек тек око 1300. године пре нове ере. Пронађена је у рушевинама палате и краљевское библитеке асирског владара Асурбанипала, у Ниниви (данашњи Мосул). Живео је у 7. веку, био писмени ратник који је скупљао глинене плоче са записима из целе Месопотамије и смештао их у своју палату где су биле тематски поређане и имале печат краљевске библиотеке. Када су један век касније (612) Вавилонци упали и спалили Ниниву, ватра која је уништила град сачувала је таблице јер је испекла глину и стврднула их тако да су у добром стању дочекале њихов нови проналазак у 19. веку.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ и Гети Имиџис