Није лако гледати неке сцене у филму „Свети паук“ иранског редитеља Алија Абасија. Реч је о драми-кримићу заснованом на истинитим догађајима који су се у првој години новог миленијума дешавали у светом иранском граду Машаду који годишње посети око двадесет милиона туриста, где се налази највећа џамија на свету и чије име значи „место мученика“.
Тамо је Саид Ханеи, грађевински радник и породични човек, добар комшија, ветеран ирачко-иранског рата и отац четворо деце, убио шеснаест жена које су се бавиле проституцијом и, углавном, биле зависне од дрога. Како у Ирану те жене стављају до знања муштеријама да су спремне да им пруже задовољство? Тако што ставе црвени руж на усне и мало помере вео са главе да им испадне једна локна!
Саид их је скупљао по улицама возећи свој мотор, водио их у своју кућу када му је жена са децом била одсутна, и тамо их давио. Некад рукама, а некад и сопственим велом који су носиле на глави. Некад би их прво и силовао. Зато су га назвали „Паук“ – увлачио је будуће жртве у своју мрежу (дом).
Ово није филм у коме не знате ко је убица па прича о злочинцу неће покварити драму, напетост и муку док све то гледате. И, заправо, уопште овде и није поента у томе ко је убица, што се открива већ на самом почетку, током првог убиства. У филму, оног тренутка када убица буде ухваћен и изведен пред суд – тада почиње права драма. Испоставиће се да полиција, суд, тужилаштво, обични грађани и већинска јавност имају доста разумевања за убицу. Позиви да буде ослобођен стизали су од верских поглавара, обичних грађана (чак и жена) све до екстремно конзервативних медија. Саид се бранио речима да је то чинио „ради одбране моје вере“ и тиме ослобађао свети град од неморала. На крају је добио смртну казну, али готово да је умро као херој и светац.
У филму једна новинарка долази из Техерана да истражује случај и, наравно, да су препреке огромне најпре зато што је и сама жена. Готово нико из државних служби и не жели да разговара са њом. Онда решава да постане лажна Паукова жртва и следи читав низ опасних и непредвидивих ситуација које од овог дела чине одличан филм из жанра „ноар“. За улогу новинарке Зар Амир Ебрахими добила је ове године награду у Кану као најбоља глумица. Она је настањена у Паризу где је избегла из Ирана после једне афере са приватним (секси) кућним видеом на коме једна жена води љубљав са мушкарцем. Зар је тврдила да то није она и да је њен бивши вереник монтирао снимак да би јој уништио каријеру. Ипак, због полицијске истраге побегла је док је мушкарац из видеа ухапшен и послат на робију.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању