Исидора Секулић, најобразованија и најумнија Српкиња свог времена, била је први професионални писац у Србији. Била је прва жена академик у Срба, примљена у Краљевску српску академију наука као дописни члан 1939, а као редовни 1950. Називали су је „првом Европљанком српске културе“, али и „апостолом самоће“.
Рођена је 16. фебруара 1877. у банатском селу Мошорину. Школовала се у Сомбору (Учитељска школа) и у Будимпешти (Виши Педагогијум, одсек математике и физике), а докторирала је у Берлину. (на тему из филозофије). Писање јој је било најважније у животу, „слично религији“, како је говорила. Писала је романе, есеје, путописе, исповедну прозу (Сапутници, Писма из Норвешке, Ђакон Богородичине цркве, Хроника паланачког гробља, Записи…). Њен живот су обележиле две трагедије које су се десиле исте, 1900. године. У априлу јој је, на Ускрс, умро отац, а у јулу и брат Димитрије, студент права у Грацу. Обојица су сахрањени на земунском православном гробљу које је, даље, обележило и саму Исидору, јер је на њему проводила много времена. Касније, где год да је путовала, а путовала је много, никада није за Ускрс била ван земље, већ на земунском гробљу.
Док је боравила у Србији, живела је повучено, удубљена у свет књига и своје контемплације, сама, без породице. Била је удата, али то је кратко потрајало. Била је болешљива, али то је није спречило да путује. Комшије, познаници и целокупна јавност у Србији су је описивали и доживљавали као хладну и недоступну, јер се понашала особито, као монахиња, говорили су. Провела је 35 година као просветни радник, као наставник Више девојачке школе у Панчеву, Више женске школе у Шапцу и Друге женске гимназије у Београду (у њој је радила до пензионисања 1931. када су јој школске обавезе досадиле). Као једна од наших највећих космополита, Исидора Секулић је била и први председник Удружења писаца Србије и оснивач Пен клуба. Умрла је 5. априла 1958. у Београду. Сахрањена је скромно и тихо, на Топчидерском гробљу. Желела је да је сахране по обичајима предака, увијену само у бели чаршав, без помпе, говора и венаца.
Исидора Секулић је била писац, професор, преводилац, али светски путник. О путовањима је, у есеју „Путовање је проблем егзистенције“, написала: „Отићи, то је махнита носталгија у човеку, урођен нагон којем се једва одолева. Даљина вуче, вијугава путања вуче, море вуче, планина усисава. Вуче оно што волимо, вуче оно чега се бојимо. Деца рано слуте путовање: беже од куће, од школе, беже „у свет“. Зрео човек хтео би да је вечерас макар за микрон другде и даље, неким искуством освеженији, потенцијалнији но што је био јутрос(…). Путовање је нагон диван и проблем опасан. Не путује се да се раздрма досада, ни убије време, него да се, између безброј питања, наднесе човек, завири у загонетку, у тешку илузију времена.“ (…)
Путовала је много, највише је желела да проучава културу и уметност других народа на њиховој, њој до тада непознатој, територији. Била је у Француској, Немачкој, Енглеској, Скандинавији, Русији, Африци, Малој Азији. У Мароко је путовала угљарским бродом, „како путују сиромашни људи као што сам ја“, описивала је. Путовања су још више оснажила њен космополитски дух, те се залагала за признавање и разумевање другачијих културних вредности. Такви су ставови у ондашњој Србији наилазили и на опречна мишљења и несхватања, нарочито зато што средина у којој је обитавала није могла, а можда није ни хтела, да призна и препозна њену књижевну вредност. Ипак, ни критике и неслагања нису променили Исидорино мишљење, док је била жива била је оно што јесте, верна својим принципима и космополитским погледима на свет. Исидора је, наиме, била жена испред свог времена и она која може да гледа у даљину а да не заборави на постојбину. Говорила је француски, енглески, немачки, руски, италијански, норвешки, грчки и латински језик.
Пише Ана Атанасковић