Пре неколико дана на мејл адресу наше редакције стигло је писмо и пратеће фотографије једне читатељке, које у целини преносимо
Живот је непредвидив… Од једног обичног радног дана и редовне контроле, исти дан, постала сам пацијент Клинике за хематологију КЦВ.
“Леукемија, можете да се излечите”, чујем доктора како говори…Причали смо и о процентима и прогнозама, али доктор каже, лечи људе, а не проценте. Доктор Амир Ел Фара стручан, посвећен, стрпљив, искрен, приступачан, отворен за сва моја питања, а било их је доста.
И само тако, кренула сам у борбу, верујући у победу!
Има пуно ствари које не бих желела да пропустим: мала матура нам куца на врата, пубертет, заљубљивања, разни музички наступи, такмичења, прехладе, зубобоље, свађе, решавање домаћих задатака, читање лектире…
Хемотерапије су почеле одмах по сазнању дијагнозе, тачно 31. децембра, лекар је рекао да морамо да кренемо и снажно и јако, и јесмо!
Породицу сам после 22 дана проведених у болници једва дочекала да видим, као и они мене, дошла сам кући на 7 дана. Деци смо супруг и ја заједно саопштили дијагнозу коју су прихватили као велики, зрели и одрасли људи. Ох да, било је и суза….И сузе су ок…
По изласку из болнице одмах сам заказала и шишање, и сада певам песму, ћелав сам па шта! 🧑
А у берберници “Смит” се бербер Душан поставио као да сам дошла у салон са all inclusiv услугом, третирао ме као краљицу! Док је некима током мог шишања упадала нека невидљива прашина у очи, па су чак и због неке необјашњиве врућине морали и мало на ваздух, моје млађе дете и ја смо се смејали мојој новој јеж фризури!
Не могу а да не поменем армију људи, који када су сазнали за моју дијагнозу, храбро су стали уз мене и слали ми позитивне мисли и чинили неке ствари да ми дани прођу брже и растерећеније и тиме допринели да се осећам још јачом него што јесам!
Саша, мужу мој, хвала ти што трпиш моју за мене непознату “позитивну” енергију и покретачку снагу и што разумеш сваки мој осмех и плач, што си ту безусловно, уз мене.
Ја можда овим текстом, о себи, о свему што проживљавам, не могу да спасим све оболеле људе овог света, али можда ми можемо заједно да покушамо да се број донора који се налази у Регистру давалаца матичних ћелија хематопоезе Србије повећа, да некоме дамо заједно шансу, да живи свој сан, љуби и грли своју децу, пије прву јутарњу кафу на начин на који му највише прија, одведе децу на пливање, унуке у биоскоп, или једноставно умеси крофне, јер га то чини баш јако срећним!
ТИ што ово управо читаш, да ТИ, можеш некоме продужити живот и помоћи му да оствари свој сан и оздрави. Неко са нестрпљењем чека да се баш ТИ пријавиш и постанеш његов донор матичних ћелија. ТИ, баш ТИ, можеш бити нечији суперхерој!
Не могу, а да не поменем пожртвоване, посвећене, стручне људе, пуне емпатије, осмеха и речи подршке. Храбро медицинско особље КЦВ, Клинике за хематологију, које је за вас можда невидљиво, а за нас пацијенте доступно 24/7, заслужује не само овакву јавну похвалу од једног задовољног пацијента, поготово што сам им колегиница – медицинска сестра, већ и додатну награду за своју пожртвованост и посвећеност, јер са оваквим пацијентима, са оваквим дијагнозама, цитостатицима, ни мало није лако радити, а они раде, и те како херојски свој посао, часно и достојанствено! Не раде они само посао за који су плаћени, раде много више од тога,
Захваљујем и немедицинском особљу КЦВ, спремачицама, сервиркама, мајсторима, помоћним радницима, радницима обезбеђена, који такође успевају да нам измаме осмехе и улепшају дан!
С поштовањем,
Наташа Јовановић Веселиновић, мајка Нађе и Алексе, Александрова супруга