Тешке повреде током играња одбојке нису је спречиле да се врати на терен који је одувек био њено поље у ком бриљира. Европски трон освојила је 2011, али са 28. година се повукла из одбојке. Сања Малагурски је пример да се не морају сви проблеми носити само на својим плећима и да је некад значајна и корисна терапија кад поделиш тежину живота са неким. То је она медаља коју ће јој читаоци „Илустроване Политике“ сигурно доделити након овог разговора…
Одбојком сте почели да се бавите давне и можемо слободно да кажемо несрећне 1999. године. Како су изгледали ваши спортски почеци тада?
– Тако је. Сећам се да сам отишла на тестирање за новонастали клуб у родном граду, Одбојкашки клуб Суботица, и то пар дана пре звука прве сирене за опасност од бомбардовања. Није било срећније девојчицце од мене када сам добила вест да сам примљена, али су нажалост због познатих околности први тренинзи били стављени на чекање. Какав почетак, зар не?
Како се код вас родила љубав према спорту и ко је био највећа подршка онда када сте одлучили да се тиме бавите?
– Волим да кажем да сам се тог 8. јуна родила са највећом могућом љубави према одбојци. Не спорту, него конкретно према одбојци. Једину шансу сам пре одбојке дала гимнастици, на месец дана, да проба да ми освоји срце. Међутим то је било неуспешно, и споразумно смо раскинуле. Са одбојкашком лоптом у руци и зидом испред себе, ништа више ми није било потребно. Кажу да ваљда тако изгледа судбина. Највећа и безусловна подршка су ми били и остали чланови породице, и другарице са којима сам тренирала, и које су ме касније, када сам отишла у иностранство сваки пут пратиле, и жељно чекале да се вратим.
Познато је да професионално бављење спортом носи са собом изазов највећи од свих – могућност повреда. Ви сте се суочили са неколико озбиљних?
– Морам да признам да сам ја ту прву озбиљну повреду, кидање предњих укрштених лигамената, дочекала потпуно неспремна. Наравно, ниједан спортиста никада није спреман и жељан тога, али ја тада нисам уопште знала да тако нешто постоји, и да након тога следи операција и озбиљна рехабилитација, одсуство са терена шест до осам месеци. Први сусрет са тим непријатним искуством је био када сам имала само 19 година, након мог великог повратка у Србију и уговора за тада дрим-тим Црвене звезде. Прва званична утакмица са новим клубом, и деби не баш какав сам очекивала. Повреда, прво погрешна дијагноза, па тек онда онај прави шок након сазнања… Веома тешко и непријатно.
Пише: Јована Миловановић
Фотографија: Art Utopia Studio, Горана Перчић, Infinity photo Italia
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању