Немачки филозоф Шопенхауер је давно рекао: „Здравље није све, али без здравља све је ништа“. И тако заиста бива. Тек када се нађете у ситуацији да ваш живот зависи од низа фактора, често оних на које не можете да утичете, здрављe постаје приоритет. Лазар Чолић је одувек радио најбоље што је могао, можда је баш зато данас ту да нам каже колико је важно бити истрајан у борби за живот.
Лазаре, пре почетка овог разговора рекли сте ми да ви за ваш здравствени проблем знате од како знате за себе?
– Тако је, већ са три године се сазнало да бубрег има дупли уретер. То укратко речено значи да постоји рефлукс, један мокраћни канал није функционалан и долази до оптерећења бубрега. Време у коме је мене све то задесило било је врло непогодно, почетак деведесетих година на овим просторима. Чини ми се да је то било време када је владала несташица свега.
Већи део времена сте провели у болници, тачније већи део детињства?
– Да, од своје четврте године сам био на Институту за мајку и дете у Београду. Тада сам био на прегледима и тада сам почео да носим стому. Било је то друго време, данас за моју проблематику врло ефикасно решење је операција. Када сам био мали и доживљавао све ово, далеко је све било спорије и теже. Оно што сам тада чуо јесте да ћу чим уђем у пубертет морати да се суочим са погоршањем своје болести.
Да ли је заиста и било тако како су лекари предвидели?
– Било је управо тако. Пред мој 14. рођендан почињем да губим снагу, осећам се знатно горе, чак и тешко дишем. На наговор мајке сам остао код куће све док стање није постало алармантно и док није било очито да морам поново код лекара.
Када сте схватили да се стање погоршало, шта је онда уследило?
– Након тога, убрзо након мог 14. рођендана кренуо сам на дијализу, она је тешка, али није толико колико је тешко избалансирати унос хране и воде. Дијализа је била саставни део мог живота, али смо тада ступили у контакт са једним доктором из Немачке који је долазио код нас да оперише људе, а уролог је. Он је први дао предлог да може довести доктора из Немачке за мене. И тада су и мама и тата урадили све прегледе.
Управо тај део ваше животне приче је врло дирљив, реците нам шта се дешавало након што су мама и тата обавили анализе?
– Они су те анализе урадили како би видели ко је компатибилнији да буде мој донор. Испоставило се да је то моја мајка. Моји родитељи су што дуже желели да ме сачувају од неких негативних информација. Тада сам знао онолико колико се морало знати, али сам свега постао свеснији када сам сазнао да ће мајка бити мој донор. После осам месеци урађена је трансплантација и то баш на дан моје мале матуре. Две недеље пре тога сам био у потпуној изолацији.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању