Радила је за разне светске модне куће и дизајнере, као што су Дона Каран, Версаће, Роберто Кавали, Калвин Клајн, Гучи, Армани, Долче и Габана, Мисони и други. Била је лице модне куће Армани и радила је модне ревије заједно са топ моделима као што су Наоми Кембел, Кејт Мос, Синди Крофорд, Кристи Терлингтон, Клаудија Шифер, Линда Евангелиста, Ева Херцигова… Највише је била ангажована у Италији и у САД. Позната је и по томе што је урадила модну кампању за бренд Police заједно са глумцем Брусом Вилисом. Врхунац њене каријере обележило је и појављивање на насловној страни шпанског издања магазина „Вог“ 1994. Сама је, у једном тренутку одлучила да се повуче са писте. Написала је и аутобиографију „без даха“. О свему томе, о њеном животу, успонима и падовима, разговарамо за „Илустровану Политику“.
Вратимо се на сам почетак ваше каријере када сте први пут закорачили на светску модну писту. Да ли вам у глави и даље одзвања шум публике, бљесак рефлектора или властити откуцаји срца? Шта је тада превладало?
– Ја сам отишла да освојим свет (смех) и након победе на избору за Мис Југославије, нисам чак ни могла да одглумим изненађење, потпуно сам очекивала ту победу и знам да сам је заслужила. И исто то сам очекивала када сам отишла на светско такмичење у Лос Анђелес. Нисам мислила да сам најлепша, иако је тамо било око 37 девојака из целог света, али сам знала да имам добитну и ретку комбинацију, имам Богом дан добар физички изглед и таленат за позирање. Испред фотоапарата ја увек причам причу, а то не ради свако. Нема свако тај дар. Међутим, на том такмичењу сам била трећа и за мене је то била катастрофа. Сам старт није био баш какав сам желела. Наредне године провела сам са агенцијом „Форд“ која је препознала мој таленат. Иако ја јесам била тражена и увелико сам зарађивала имала сам два проблема: кожу склону екцемима и јако ретку косу. Тада ми је први пут предложено да се ошишам. Модна кућа „Армани“ ме је пар пута звала на кастинге и често сам улазила у уже изборе. Трећи пут када сам добила позив, тадашњи Арманијеви сарадници су стајали поред мене и разматрали заједно са њим шта је то што недостаје да мој изглед буде потпун. Када је лично Армани устао са фотеље, подигао ми косу и рекао: „То је то! Шишаш се!“ схватила сам да ћу заиста морати да се ошишам, иако нисам то на почетку желела. Сарадња са Арманијем се не пропушта! Сутрадан сам одмах отишла код Кополе, најпознатијег фризера и урадила управо то…ошишала се.
Радили сте за све престижније брендове у оно време. Ипак, кажете нам да нисте задовољни свиме што сте постигли. Због чега?
– Сматрам да је за потпуни успех потребно имати срећу. Имам две изреке које волим: „Боље спречити него лечити“, и „Роди ме мајко срећну, па ме баци у ђубре“. Стварно је тако, сматрам да срећа није била на мојој страни. Људе из моде занима профит, шта је то што као модел можете да им дате. Мени је сметао мој југословенски пасош. Биле су нам потребне визе за сваку земљу и одлазак на снимање је довољно био отежан. Многе послове нисам могла да урадим због чињенице да нисам у неку земљу могла два пута да уђем. Пример за то је када ме је тражио немачки „Elle“ у Хамбургу. Иако сам отишла на време да тражим визу, речено ми је да би иста могла да буде готова тек за пет дана. Тако сам почела да губим послове. До доласка Шенгена 1997. готово увек сам имала тај проблем. Сматрам да сам тада, када је требало да буде пик моје каријере доста и пропустила. Међутим, све што је могло да се сними у Италији и Француској ја сам урадила и на то сам поносна. Можда нисам отишла у Шпанију, али јесам на Малдиве, било је и добитака и губитака. Жао ми је и онога што су људи у нашој земљи прошли за то време. Од 1997. до 2000. године сам се трудила да будем активна и увек радим.
Пише: Јована Миловановић
Фото: Милош Лужанин
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању