У нашим књижарама појавило се штиво занимљивог наслова и још интригантнијег поднаслова – „Битка за прошлост: Иво Андрић и бошњачки национализам“.
Дело Зорана Милутиновића, академског стручњака који ради као професор јужнословенских, књижевности и модерне књижевне теорије на Универзитетском колеџу Лондон, прва је студија посвећена једном политичко-књижевном проблему. Реч је о злонамерним интерпретацијама дела Иве Андрића које су почеле да се јављају неприметно још шездесетих година прошлог века, одмах пошто је писац постао наш први и, за сада једини, нобеловац у области књижевности. Таква блаћења Андрићевог лика и дела дошла су до усијања током деведесетих година, када је Иво постао предмет оставинске расправе у оквиру распада Југославије, како је то лепо приметио Владислав Бајац, чија је издавачка кућа „Геопоетика“ објавила ову књигу. – Ово је тужна прича и изнуђена тема, али било је важно да се оваква књига појави – објаснио је Бајац.Посебно је добила на значају након прошлогодишње мостарске промоције књиге Русмира Махмутћехајића: „Андрићевство: против етике сјећања“, објављене и код нас. Тамо су се у прогИстИномпротИв лажИлашење Андрића као „мрзитеља Турака, муслимана и ислама“ укључили и политичари и књижевни критичари. Говорило се о „Андрићевом расизму“, а поредили су га са Адолфом Хитлером, Добрицом Ћосићем и Војиславом Шешељом! Па и више од тога – да су Андрићеве књиге криве за „геноцид над Бошњацима, посебно у Вишеграду“.
Зато је књига професора Зорана Милутиновића још важнија и вреднија: писана је тако да је разумеју сви и полази од премисе да је страшно то што смо „уопште дошли у ситуацију да бранимо Иву Андрића од бесрамних лажи које чак и немају везе са књижевношћу“. „Битка за прошлост“ супротставља се безочном идеолошком обрачуну са Андрићем у коју сврху се користе искривљене чињенице и злонамерни коментари. – Читалац тешко може да прими ту количину мржње према Андрићу на једном месту – каже Владислав Бајац. – Прави рат против Андрића почео је рушењем његове бисте у Вишеграду почетком деведесетих, а ова књига је помно забележила сваки детаљ, цитат или догађај који су уследили после тог чина нарученог из врха Изетбеговићеве Странке демократске акције. Они су чак снимили и филм о томе и приказивали га по исламским земљама где су одлазили по новац и зајмове, говорећи да су се они „обрачунали са босанским Салманом Руждијем“!
Круна свих тих напада је поменута књига Русмира Махмутћехајића.
– Када прочитате такво штиво, запитате се у ком веку ми живимо, ко су људи што пишу књиге језиком екстремистичке религије, разбацују се интелектуалном дрскошћу без најмањег трага науке у њој, само гомила импровизација које се понављају и остављају вас без речи – видно је био узбуђен Бајац.
За разлику од таквог приступа, Зоран Милутиновић, писац три књиге на енглеском језику о Србији и Европи, остао је веран академском приступу, одолео је искушењу да не буде претерано духовит коментаришући онакве текстове који су духовитост и спрдњу једино и заслужили. Аутор се бави и текстом Сањина Кодрића „Иво Андрић, Босна и Бошњаци, поново: има ли Други право читати“ где се Андрић представља и као непријатељ „другости“. Детаљно бележећи и анализирајући сваки коментар и сваку записану мисао о Андрићевом стваралаштву, наравно изокренуту и са одређеним циљем злоупотребљену, Милутиновић је у књигу ставио и такве нападе који су долазили са стране српских аутора (Латинка Перовић, рецимо). Међутим, једно питање, више за себе, има и наш саговорник Владислав Бајац:– У Србији је владала прилична тишина о свему што се догађало након изласка књиге Русмира Махмутћехајића, па ће бити занимљиво и видети шта ће урадити ова.
Наставак можете прочитати у броју 3105.