Победа левичара, афроамеричких уметника и пријатеља Украјине била је довољна да Илон Маск изјави како се церемонија није могла гледати. Други су јој замерали што је била досадна и што су се учесници превише трудили да се никоме не замере. Неће им помоћи јер Доналд Трамп, изгледа, има идеју како да покори и највећег овогодошњег добитника
Мишљења о 98. додели награде Оскар подељена су, како о победницима, тако и о самој свечаности. Неко је написао да САД заслужују председника баш онаквог каквог имају, па да су заслужиле и филм који је проглашен најбољим. Хоће се рећи – радикални избори. И Доналду Трампу и његовим ратовима против свега и свакога сведочимо, а „Једна битка за другом“ је у целој сезони доделе награда важила за фаворита. Разуздани трилер уперен против естаблишмента је савршени филм за несавршену Америку, рекоше присутни на додели Оскара. Прича о левичарским герилцима у отпору фашизацији Калифорније био је најполитичнији од свих десет филмова у ужем избору. За неке је ово био „Оскар из ината“ Трамповој политици, али за многе „само“ један изврстан филм.
Режирао га је Пол Томас Андерсон (55) по роману Томаса Пинчона написаном пре три и по деценије. Андерсон је награђен и као најбољи режисер, коначно. Он већ више од двадесет година слови за „притајеног тигра“ америчког независног филма, за паметног занатлију са истанчаним укусом за провокацију, драму и хумор. До сада је био једанаест пута номинован за Оскара, било као сценариста или редитељ и могао је коматно за сваки од филмова кад се такмичио као режисер да добије златну статуету: „Биће крви“, „Фантомска нит“ или „Пица од сладића“. Овог пута је тријумфовао јер је осим Оскара за режију добио и једног за сценарио према туђем књижевном делу и још један као копродуцент филма који је у коначници имао шест Оскара. „Снимио сам овај филм за своју децу, као неку врсту генерацијског покајања због хаоса у коме смо им оставили овај свет и у којем им га предајемо“, рекао је Андерсон.
Многи су били разочарани што Леонардо Дикаприо није награђен као најбољи глумац за улогу у овом филму, али изгледа да је то судбина овог одличног глумца. Бесконачни низ номинација које стоје уз његово име овенчан је само једним Оскаром пре неку годину за остварење „Повратак“. Али, то и није нека неправда каквих је било много у историји ових награда дугој готово читав век. Ове године је са жалошћу или подсмехом испраћена седамнаеста номинација угледне композиторке Дајан Ворен у категорији најбоље филмске нумере без иједног јединог тријумфа! Пре неколико година добила је почасног Оскара, али то није исто. Истовремено, њене хитове певале су највеће поп звезде, од Шер преко Селин Дион до састава „Еросмит“ или „Мили Ванили“. Могуће је да ће она и глумац Бредли Купер основати некакав клуб оних који увек извисе на овој свечаности. Куперу се то десило „само“ дванаест пута!
Ако Дикаприо није добио „Оскара“, јесте његов колега Шон Пен (65) који у „Једној бици за другом“ тумачи фашисту, психопату и мучитеља главног јунака. Многи критичари хвале Пена наводећи да је заслужено освојио трећег Оскара ушавши тиме у мали круг глумаца са тим бројем статуета, какви су Џек Николсон, Волтер Бренан и Данијел Деј Луис. Ипак, лично ми се чини да је Шон Пен толико преглумљавао свој лик да је постао најслабија карика читаве приче.
Па зашто онда моћници Холивуда воле човека који њих не воли? Није се појавио на церемонији јер је по ко зна који пут отпутовао у Украјину да види председника Володимира Зеленског. Остаје упамћена Шонова изјава од пре неку годину да ће радо Зеленском дати своје Оскаре, да их истопи и од њих направи муницију којом ће снабдевати украјинску војску. Глумац је био љут и што му Америчка филмска академија пре три године није дозволила да изађе на бину Долби Театра и искаже свој став подршке Украјини.
Други највећи добитник овогодишње доделе Оскара био је вампирски филм „Грешници“ чија је прича смештена у тредесете године прошлог века, у делту реке Мисисипи, у окружење блуз музике и друштвеног буђења авфроамеричке заједнице. Филм је пре доделе награда поставио историјски рекорд са шеснаест номинација који су до сада држали „Титаник“, „Све о Еви“ и „Ла Ла Ленд“ са четрнаест. Припале су му четири статуете. Рајан Куглер је освојио Оскара за најбољи оригинални сценарио, а Мајкл Б. Џордан за главну мушку улогу, односно две главне мушке улоге пошто у овом хорору игра браћу близанце. Прва номинација, први Оскар. Свака част за Мајкла који је већ добио читав низ награда за своју креацију и увек је његова победа изазивала овације у салама.
Џеси Бакли је постала прва Црнкиња у историји ових признања која је проглашена најбољом глумицом, за лик ожалошћене мајке у „Хамнету“. Ветеранка Ејми Медиген (75) је тријумфовала као вештица која скупља децу (ми би рекли – Чума) у хорору „Оружје“. Вест је постала и чињеница да је од прошле њене номинације за Оскара за улогу у остварењу „Двапут у животу“ – прошло тачно 40 година.
По чему ће се још памтити овогодишња додела Оскара? По дирљивом опроштају Барбре Стрејсенд (83) од Роберта Редфорда са којим је играла у филму „Девојка коју сам волео“ (1974). „Тај филм је говорио о мрачном периоду наше историје, о касним четрдесетим и раним педесетим годинама у САД када су људи пријављивали једни друге властима и били подвргнути заклетвама лојалности. Роберт је имао политичку храброст, иступао је у одбрану слободе штампе, заштиту животне средине и подршку новим гласовима у филму. Звала сам га образованим каубојем који је крчио сопствени пут“.
Са церемоније је политика била протерана. Једино смо спазили шпанског глумца Хавијера Бардема када је на црвеном тепиху рекао „Стоп ратовима, слобода за Палестину“. Кратко и јасно. Био је протеран и хумор. Супердосадни водитељ церемоније Конан О Брајан је имао дуге и незанимљиве монологе, а сценаристи свечаности носу умели да у говоре и најаве убаце бар једну реченицу која ће се памтити. Све је деловало стерилно, политички коректно, у атмосфери да се нико никоме не замери. И већина филмова је била таква. Неко је приметио да код данашњих гласача Америчке академије не би ни у ужи круг прошао ниједан велики хит из ере Златног доба Холивуда.
И није само изјава Илона Маска да је овогодишња додела Оскара била негледљива неки крунски доказ филмске досаде данашњег Холивуда који све мање значи, већ и чињеница да је у односу на прошлу годину гледаност била мања за читавих десет процената! Кроз три године пренос доделе више неће ићи путем ТВ мрежа већ Јутјуба што ће, можда, допринети бољем рејтингу и гледаности.
На крају, највећи победник ове године био је студио „Ворнер Брос“ који стоји иза оба најнаграђиванија филма „Једна битка за другом“ и „Грешници“, и то у тренутку када се одлучује судбина ове легендарне куће коју је требало да преузме „Нетфликс“, а сада то планира „Парамаунт Скајденс“, корпорација блиска Доналду Трампу. Зато су се филмски и политички аналитичари у САД запитали: да ли је овогодишња додела Оскара била последњи трзај како-тако слободног америчког филма?
Пише Срђан Јокановић