На фестивалу у швајцарском граду глумица и редитељка добила је Награду за изузетност. Захваљујући се казала је да је посебно срећна што су исто признање већ добили њени отац и брат. У разговору са публиком осврнула се на мајку Ингрид Бергман, на први сусрет са Дејвидом Линчом, лоше критике за глуму на почетку каријере, на љубав према животињама…
Изабела Роселини (74) је на Филмском фестивалу у Локарну добила признање које јој значи више од било ког другог. То је објаснила на лицу места.
– Вечерас примам Награду за изврсност, а то није нешто што сам често слушала у животу, да сам изврсна – рекла је она током церемоније отварања фестивала. – Веома сам поносна због тога, али пре свега дубоко дирнута, јер је ову награду још 1948. године добио мој отац Роберто Роселини за филм „Немачка, година нулта“. А онда је, пре четири године, добио и мој брат Ренцо који је био велики продуцент Федерика Фелинија и Етореа Сколе. То што сам сада изједначена са оцем и братом испуњава ме огромним емоцијама.
Током своје мајсторске радионице на фестивалу, Роселини – која има и мастер диплому из области понашања животиња и заштите природе – говорила је и о својим популарним интернет серијалима „Зелени порно“ и „Заведи ме“, посвећеним ритуалима парења животиња.
– Ја не знам ништа о рачунарима. Не говорим тим језиком, па сам ове филмове правила на начин који ми је био познат: уз помоћ веома једноставне технологије. Гледала сам много филмова Жоржа Мелијеса. То је била техника без технологије. То је за мене. Друго, животиње су ми фасцинантне. Моја прва љубав биле су животиње. Још као дете узимала бих псе луталице и доводила их кући. Имам фарму и када сам одлучила да сама почнем да снимам филмове, они су постале моје музе – рекла је глумица.
Тренутно развија нови серијал кратких филмова о еволуцији домаћих животиња.
– Зове се „Опстанак најпријатељскијих“. Увек говоримо о опстанку најјачих, али ово је такође веома важна тема.
У тим филмовима играће све улоге сама, али би у будућности волела више да се посвети режији.
– Једноставно ме фасцинирају биологија и разноликост. Када неко каже: ‘Противно је природи бити геј или трансродна особа’ – није! Ја не седнем да напишем нешто политичко или поетско, већ откријем да су глисте хермафродити. Стално ме нешто изненађује. То је моја инспирација – није политика.
Ипак, није могла да игнорише актуелну политичку ситуацију у Сједињеним Америчким Државама.
– Сада је тешко, али ја имам овце, кокошке, имам земљу. Да ли треба свега да се одрекнем? За сада остајем. Само се надам да ће се ствари поправити, рекла је одговарајући на питање из публике.
Занимљиво је било Изабелино сећање на почетке у послу којим се бави. Једно време радила је на филмовима свог оца као костимографкиња. Када је њеној мајци Ингрид Бергман понуђена улога у филму „Нина“ који је сниман у Риму, и она је на крају добила малу улогу у њему.
– Само сам желела да проведем мало времена са мамом! Нисам мислила да ћу постати глумица!
Обесхрабрена раним лошим критикама, почела је да се бави манекенством и новинарством.
– Када вас јавно критикују, то је заиста тешко. Успех у свету моде доста ми је вратио самопоуздање. Радила сам са чувеним Ричардом Аведоном који ми је рекао: ‘Манекенке су попут звезда немог филма. Немате реплике, али ја снимам емоцију’. Онда су почели су да ме позивају у филмове, можда зато што сам била ћерка Ингрид Бергман. Размислила сам и помислила: баш ме брига, хоћу да покушам.
Присетила се и првог сусрета са редитељем Дејвидом Линчем, када су разговарали о њеној улози у филму „Плави сомот“ из 1986. године.
– Упознала сам га у једном ресторану. Обоје смо тамо били са члановима породице Де Лаурентис и спојили смо столове. Он ми је рекао: ‘Изгледате као Ингрид Бергман’, а његови пријатељи су се насмејали и казали му: ‘Идиоте, она је њена ћерка!’ Када сам добила сценарио, уз њега је стајала порука: ‘Зашто га не прочитате и не кажете ми да ли желите да играте овај лик?’ Допао ми се, али филм је био веома контроверзан. Питала сам га да ли могу да пробам сцене како бих видела да ли се моја интерпретација поклапа са његовом визијом. Дејвид тада није био толико познат и у том филму је заиста показао свој тајанствени духовни и уметнички свет. Радња није била најважнија. Неки су га мрзели, а неки волели – рекла је о Линчу са којим је годинама била у љубавној вези, након трогодишњег брака са редитељем Мартином Скорсезеом.
Касније је сарађивала са Робертом Земекисом, Дејвидом О Раселом, Тејлором Хекфордом, као и Џејмсом Грејом у филму „Љубавнице“. Греј је ове године такође један од лауреата Локарна.
– Био је веома пријатан. Хоакин Финикс је био захтевнији, јер се тада држао методске глуме. Ја долазим из неореалистичке кинематографије, где се увек жури и брине о новцу – а Џејмс га није имао. А Хоакин је, када је у једној сцени требало да спава, рекао: ‘Морам заиста да спавам’. Била сам веома забринута како ће све испасти на крају – рекла је Изабела кроз смех.
Посебно је похвалила „чаробну“ италијанску редитељку Алису Рорвахер са којом је радила на филму „Химера“, као и Едварда Бергера у чијем делу „Конклава“ је имала епизоду , али такву да јој је донела номинацију за Оскара.
– Никада не размишљам о стилу режије аутора са којим радим, размишљам о томе шта ја желим да кажем мојом улогом и филмом у коме играм. Када сам напунила 42 године, козметичка кућа „Ланком“ није обновио мој уговор јер сам била ‘престара’ по њиховим мерилима. Вратили су ме 20 година касније, али то је био тежак тренутак. Нисам тада много радила ни као глумица. Једноставно је све престало. Говорили су ми да жене средњих година немају публику. Почела сам да правим своје филмове и онда су се ствари промениле – можда је и наше друштво променило мишљење о женама средњих година. Тај тренутак сам превазишла захваљујући својој радозналости. Морам да захвалим и Роберту Редфорду, који ми је подстакао да сама режирам приче које ме занимају. Он ме је први побудио да нешто режирам, били су то прилози за интерни Санденс ТВ канал његовог филмског фестивала Санденс.
Додала је на крају:
– Ствар је у томе што сам све радила касно. Можда зато што су моји родитељи били толико познати? Постала сам манекенка када сам имала 27 година, глумом сам почела да се бавим са 22, мастер диплому сам стекла када сам напунила 55, а редитељка сам постала у својим педесетим. Волела бих да сам све почела раније, јер у свему касним бар десет година!
Пише С. Јокановић
Фотографије:ЛФФ