Избегните слатки цунами

Има га свуда и називају га још и „белом смрти“, али и оружјем за масовно уништење у 21. веку. Да ли је баш тако? Да ли треба шећер потпуно да избацимо из исхране или да паметно контролишемо његов унос? Научници кажу да је шећер опасан у зависности колико га и како конзумирамо јер постоје прописане дозе, дозе максималног дневног уноса шећера за жене, мушкарце и децу. О свим дилемама везаним за конзумирање шећера разговарали смо са проф. др Јагодом Јоргом, субспецијалистом дијетотерапеутом. – На ваше питање да ли нам је шећер баш неопходан, одговорићу вам овако. Ако питате мозак, он највише воли шећер. То је гориво на које најбоље ради. Истини за вољу, кад је приморан, користиће и кетонска тела – једињења која се стварају у великим количинама на оним хиперпротеинским, месним дијетама без угљених хидрата. Користиће их, али неће бити срећан и неће радити оптимално. Други орган који ради једино на шећер јесу црвена крвна зрнца, која су нам неопходна за пренос кисеоника, а пошто смо ми аеробна бића, постојимо само у атмосфери с кисеоником, то је веома важно за нас. Поред та два органа, за цео организам, када је изложен неком већем стресу, укључујући и озбиљан физички напор, идеално гориво увек је шећер, јер може да обезбеди енергију и без кисеоника. Сви други органи, па и мишићи, могу да користе и масне киселине, па и аминокиселине, продукте разлагања масти и беланчевина било из хране, било из резерви. А треба знати и то да наш организам, када је приморан, у стању је да прави шећер и из других супстанци. И ту настаје збрка у терминима зато што шећер, мада неопходан, није и есенцијалан у смислу дефиниције. Можемо да га добијемо из разних једињења. Тако скроб, на пример, након варења даје просте шећере по типу декстрозе. Оно што скроб разликује од извора простих шећера јесте чињеница да он то ради поступно, те ниво шећера у крви не скаче нагло као кад рецимо унесемо у организам мед или сок. Колико је препоручљиво унети шећера дневно? У складу са тим препорукама, наравно треба да водимо рачуна о уносу такозваних слободних шећера, скривених, природних шећера, оних из воћа…. Препоручљиви унос шећера јесте 10 процената укупне дневне енергије. То би за тинејџере, који можда и највише конзумирају шећер, било 50 до 75 грама или 10 до 13 кашичица. Лако ћемо попити, рецимо две чаше сока, али тих 60 грама шећера треба или одмах потрошити или ће их организам одложити у резерве. Он не може да држи толико велике концентрације у крвотоку, па не само што га метаболише у масти већ успут „зашећери“ и неке важне ћелијске протеине, а то никако није пожељно. Резултат је брже пропадање, старење ћелија организма. Слободни шећери подразумевају такозвани додати шећер, али и природни присутни шећер у воћном соку. Бели, жути, фруктозни, декстрозни, шећер додат у кекс у фабрици или код куће када се праве колачи, или онај који се сипа у чај, свеједно је – све се броји! та све треба да имамо на уму, где је шећер „сакривен“ и како да контролишемо његов унос? Шећер се додаје и разним намирницама које често носе епитет здраве – има га и у пахуљицама и овсеним кашама које конзумирамо за доручак, у готовим сосовима за шпагете, воћним јогуртима, у сладоледима. Те скривене шећерне калорије апсолутно треба избегавати и код куће правити сос од парадајза, фрапе од воћа и млека или јогурта.

Наставак прочитајте у броју 3119.