Сајгон, званично Хо Ши Мин, највећи је и најмодренији град у Вијетнаму који је удаљен чак 1760 километара јужно од престонице Ханоја. Због толике раздаљине између ова два града, није паметно куповати повратну авионску карту из истог места. Ја сам из Београда летела нашом националном авио компанијом до кинеског града Гуанџоу, одакле сам кинеском авио компанијом летела до Сајгона, а у повратку из Ханоја.
Данашњи Сајгон је некад давно био главна лука суседне Камбоџе све док га у 17. веку нису преотели Вијетнамци. Интересантно је да постоји неколико теорија о пореклу имена овог града, а најраспрострањенија је она која сугерише да је реч “Сајгон” фонетска адаптација кмерског (камбоџанског) израза “Преи Нокор” у значењу “град у шуми”. Временом, изговор се променио од “Преи” у “Саи”, док је “Нокор” постао најпре “Кор”, а затим “Гон”. Под именом Саи Гон био је главни град француске колоније Кочинчина и касније независне државе Јужни Вијетнам. Садашњи назив добио је након уједињења Северног и Јужног Вијетнама 1976. у част лидера Хо Ши Мина. Међутим, током боравка у Сајгону, приметила сам да мештани и туристи и даље користе старо име града у свакодневном говору.
Мој први сусрет са Сајгоном био је аудио-визуелни шок који је речима тешко описати. Неонски натписи изнад оронулих продавница шарених фасада, каблови који се попут паукових мрежа преплићу изнад моје главе и реке мотоциклиста које преплављују улице вијугајући између аутомобила и пешака. У граду који има пет милиона мотора на девет милиона становника, прелазак улице био је права авантура. Звуци сирена и непрестаног жамора стварали су својеврсну звучну кулису коју сам убрзо почела да доживљавам као живахну мелодију града док сам подигнутом шаком заустављала возила опонашајући њихову вештину избегавања учесника у саобраћају у том невероватно организованом хаосу.
Смештај сам нашла у једном скромном хотелу у Првом дистрикту, у самом срцу града, испоставиће се касније и надомак центра ноћног живота у Сајгону. Чим сам оставила пртљаг, кренула сам у истраживање. Прва на мојој листи била је Катедрала Нотр Дам, импозантна неороманичка грађевина од црвене цигле која, наводно, неодољиво подсећа на своју имењакињу у Паризу. Кажем “наводно” јер је, у време мог боравка, Катедрала у потпуности била прекривена скелама због реконструкције. Преко пута Катедрале се налази Главна пошта, ремек-дело француске колонијалне архитектуре, популарна туристичка атракција, у чијој унутрашњости ми се учинило као да је време стало: старински шалтери, осликани зидови изнад којих доминира фотографија вјетнамског вође и мирис хартије – стварали су атмосферу давно прошлих времена. Туристима су посебно занимљиве дрвене говорнице и поштански сандучићи у које сам тог поподнева убацила и сама неколико разгледница. Размишљајући да ли ће разгледнице стићи кући пре мене, покушала сам да се присетим кад сам последњи пут неком послала разгледницу.
У близини старе поште је и такозвана Улица књига, пре сокак него улица, у којој се налази неколико књижара, уличних штандова са сувенирима, где локални уметници излажу своје радове. У овој посве необичној улици, која негује живу културу читања, често се одржавају промоције књига и други културни догађаји. Шетајући даље, наишла сам на Палату независности, некадашњу јужновијетнамску Председничку палату, која се повремено користи за званичне државне догађаје. Обилазак њених просторија (свечаних сала за пријеме и представљање акредитива, председничке канцеларије и сала за састанке државног савета, приватних одаја и соба за забаву) а посебно ратне команде са оригиналном опремом (бункера и тунела за бекство), пружио ми је опширан увид у бурну историју Вијетнамског рата и драматичних догађаја који су се ту одиграли. Конкретно, ова палата сведочи најбоље о крају Вијетнамског рата, када су 30. априла 1975. тенкови северновијетнамске армије пробили њене капије што је симболично означило крај рата, те је зато преименована у Палату поновног Уједињења.
Текст и фотографије Сенка Д. Павловић Чотрић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању