Тек што је у Раковици зазорило, а испред цркве на паркингу скупила се повелика група људи. Жене, још нерасањене, хладно им, навукле џемпере и цупкају. Млађи се костреше, али ћуте јер младост не сме да призна да је сасеца ледени јутарњи ветар, док се сунце лагано одиже. Они су некадашњи борци, а сада Српски ратни ветерани, ту су и чланови њихових породица, и сви чекају да уђу у аутобус који ће их повести пут Србије, манастира Троноше, Тршића, Бање Ковиљаче и етно села Сунчана река.
Чини се далек и напоран пут, али уз осмех, љубазност организатора, два ветерана, два Милета, старијег Милошевића и млађег Јеремића, показаће се да је од свега најбитнија жеља и добро расположење.А било је и једног и другог и пошалица уз које је пут до прве дестинације прошао опуштено. Додуше уз мало лутања, неуписаних раскрсница у гугл мапама и оне народне „мапу читај а сељака питај“, стигло се и до Троноше. Манастир из 1317. године, задужбина краља Драгутина и жене му Каталине, у народу познатије као Катарина, старина ал` сија као краљевска круна на јунском сунцу. У манастиру, за очекивати, гужва. Дошле групе из разних крајева Србије, продавница крцата, свако би нешто да купи, са разгласа иде прича о историји здања.
– Нисам знала да је Катарина, у ствари, била Мађарица и да се звала Каталина – чује се из групе.
Неки зачуђени, по први пут чују поједине историјске факте, други хвале велике српске краљеве и њихове задужбине, кажу да није било њиховог задужбинарства не бисмо ми сада имали у чему да уживамо и чиме да се свету похвалимо. Времена за посету, увек је мало, мора се даље. Троноша остаје да чува векове, екипа на челу са ветеранима креће даље, до Тршића. Петнаестак минута вожње по лоше означеном путу, недоумице да ли смо или нисмо ту где јесмо, мало присећања и нађосмо се на паркингу, где су аутомобили заузели места означена за аутобусе, а аутобуси штрче, возачи нервозни, никако да упаркирају.
– Миле, јесмо ли стигли? Где сад, куд се улази? Морамо ли пешке до музеја? Има ли негде ресторан? Колико остајемо? – и да је било три, а не два Милета не би стигли да одговоре на сва питања у истом тренутку. Нестрпљиви, али причљиви јер су се у аутобусу, поред старих склопила нова пријатељства, кренуше у колони на разбројс по двоје ка родној кући Вука Караџића, гледајући успут вајате, не пропуштајући да сликају сваки.
– Не чуди што су људи у то време били здрави, види како је овде лепо, чисто, зеленило, ваздух да не можеш да се надишеш – коментаришу две старије госпође, док лагано корачају земљаним путем ка музеју. Поред њих жубори поток, у шуми цвркућу птице, у позадини граја пристигле дечје екскурзије. Времена за обилазак је било довољно да се чује прича о Вуку, његовом одрастању, животу и раду. Основно, оно што се углавном зна, али што треба изнова чути, да се не заборави ко смо и одакле смо и ко је створио најидеалније писмо на свету.
– Ми нисмо отишле, повеле смо дете, а већ је уморна и гладна. Селе смо овде испод ораха и за нас је ово најлепши доживљај. Поточић, добра храна, хлад ораха, ракија од суве шљиве. Ништа нам више не треба – смеју се две куме, прегореле на јунској жеги, једва дочекавши да седну у хлад и одморе. Убрзо им се придружи и остатак групе, задовољни оним што су видели, насмејани и видно уморни. Двадесетак минута одмора, кафа и по која ракијица, пријала је свима пре поласка у Бању ковиљачу. У Ковиљачи још организатори нису ни објавили кад је време повратка у аутобус а већ су се сви размилели по прелепо уређеном парку, обилазећи једну по једну вилу по којој је бања и позната. Тих, за неке, само пола сата, било је сасвим довољно да се обиђу и сликају „Кур-салон“, Специјална болница за рехабилитацију из 1858. године, „Вила Херцеговина“, „Блатно купатило“, „Купатило краљ Петар Први“, да се види како се некад уживало, како се градило, где се лечило. Да се бар на тренутак вратимо у прошлост, да осетимо дух тог времена. У садашњаст враћа глас организатора, пребројавање и шала.
– Ето, коначно нико од нас не касни, а сад нема аутобуса – насмејао се млађи Миле, а насмејала се и цела група, скупљена у хладу на уласку у парк.
– Е, сад на вашу радост идемо и да се нешто презалогаји. У етно селу Сунчана река имаћете прилику да седите на обали Дрине, на Шотриној плажи, да слушате хук реке и уживате у природи – било је сасвим довољно да се лица озаре а новчаници припреме. Пар километара од Бање Ковиљаче, одлично осмишљено, још боље одрађено и уређено сместило се етно село. И не мало, не само пар старих вајата, већ право село, са коњима, магарцима, запрежним колима, плуговима. Село у чијем центру је огромна врба, бар стотину година стара, чије гране пружају хлад ресторанима занимљивих имена, која је под своју крошњу примила и младенце и пензионере и странце и знанце. Можда то и јесте прави контраст живота. С једне стране на обали уз Дрину сто, на њему по средини црвени плиш, испод њега црвени тепих по коме су газили младенци до свог судбоносног „да“, све црвено и све на радост. С друге стране, пензионери ударили по колу, подврискују у заносу, дечурлија на екскурзији јурца се са коњима, задиркују магарце, у хладу под врбом Српски ратни ветерани и чланови њихових породица, ракија од џенарике одлежала пет година у дрвету, тек пуштена у промет. Дрина жубори и мирише на лето. Лепа је Србија у свој својој различитости.
Текст и фото: Зорица Драгојевић