Изложба фотографија „Путеви очајника“ Фадила Шаркија, реномираног београдског фотографа и мајстора фотографије ФСС, отворена je у Галерији `73 (Пожешка 83 а) и трајаће до 15. јула.
Фото есеј „Путеви очајника“ настао је 2015. године, након четворомесечог Шаркијевог путовања са групом избеглица, од Београда ка Мађарској и Аустрији. Ево како аутор описује то путовање:
„Прешавши из Македоније у Србију, избеглице краће време остају у Прешеву ради регистрације а потом долазе у Београд где у парку код Железничке станице организују свој камп. На том дугом путу (од Сирије, Авганистана, Либије, Сомалије…) многи су се раздвојии од својих породица тако да су у Београду остајали дуже време надајући се да ће се поново окупити и наставити даље ка Западу. То чекање се за већину продужавало недељама што ми је омогућило да им се приближим и упознам са многима и та присност ми је и омогућила да без отпора и негодовања снимам и бележим фотоапаратом њихов живот на овој локацији.
Њихова даља рута их је водила ка Мађарској где су одлазили углавном возовима. Међутим, Мађарска их није примала тако да су морали да напусте воз и остану у Суботици. Преостало им је да границу прелазе илегално што су иначе веома успешно чинили тако да су свој следећи избеглички камп направили у Будимпешти на Железничкој станици Келети.
Сазнавши за то, упутио сам се у Будимпешту где сам између осталог присуствовао догађају када се неколико хиљада избеглица (где је био велики број жена, деце, старијих људи, инвалида у колицима) упутило пешице аутопутем ка Бечу јер су мађарски органи блокирали одлазак возова у том правцу. Обзиром да је боравак избеглица на самој Железницкој станици ометао њену функционалност, након пар дана су мађарски органи допустили њихов одлазак возовима ка Бечу и забранили даљи долазак. Од тада је та рута ка западу била затворена.
Након овога, избеглице су у настојању да се домогну запада кренуле ка Хрватској. У почетку су прелазили српско-хрватску границу на главним граничним прелазима, али пошто се број избеглица повећавао великом брзином, гранични прелази више нису могли нормално да функционишу.
Зато су власти Хрватске усмериле избеглице ка једном локаном граничном прелазу Берсаково. То је био локални гранични прелаз за малогранични промет и налазио се у самим славонским њивама. Хрватске власти су данима задржавале избеглице на тој локацији (избеглице су тако остајале на делу српске територије тик уз границу) пропуштајући повремено педесет до сто људи. Број избеглица који су долазили из Прешева је растао великом брзином, тако да када сам ја дошао тамо у октобру месецу, испред границе у великим УНХЦР шаторима и у околним њивама је боравило неколико хиљада избеглица. Никада раније нисам видео толико мајки са малом децом, толико старијих људи, инвалида, трудница…Притисак избеглица је толико растао, њихов број је превазилазио могућност смештаја и исхране на територији Србије, тако да су после неколико дана власти Хрватске пустиле избеглице да уђу на њихову територију. Међутим, ове сцене су се још неко време понављале, док Хрватска није затворила своју границу. Тада се и моје ангажовање, после четири месеца, завршило.“
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању