Између Балкана и Америке
У својој богатој каријери наш саговорник, познатији као Џек Димич, амерички глумац пореклом из бивше Југославије, одиграо је више од деведесет улога на филму, телевизији и у позоришту. Недавано је гостовао у Торонту и својим маестралним извођењем легендарне представе “Ој, животе“ коју је сам адаптирао и режирао, одушевио публику. Том приликом разговарали смо с њим за „Илустровану“
Текст и фотографије Жолен Георгиевска
У Њујорку је 1997. године примљен на чувени Институт за филм и театар Ли Страсберг, глумачку академију на којој су, између осталих, дипломирали и Ал Паћино, Дастин Хофман, Арманд Асанте, Ребека Де Морнеј и други.
Представа “Емигранти” први је његов рад на српском језику на којој је сарађивао са Жарком Лаушевићем. Својевремно је тумачио главну улогу у филму “У име сина”, а овај филм био је номинован за престижну награду Оскар у категорији кратког играног филма.
Жељко Димић је недавно гостовао у Торонту и одушевио публику својим маестралним извођењем легендарне представе “Ој, животе” коју је он такође адаптирао и режирао.
“Ој, животе“ је једна од најпознатијих представа Јосипа Пејаковића, босанскохерцеговачког глумца, писца и хумористе, који је преминуо прошле године. Представа говори о обичном човеку на Балкану, о његовим патњама. радостима, и смислу за хумор упркос свему. Један од најпознатијих цитата из представе је: “Животе, ако си већ хтио да будем будала, мог’о си ми барем дати мање памети!“
О свему овоме, као и о његовом детињству, раду, приватном животу, разговарамо са Жељком за „Илустровану Политику“.
Како се догодило да постанете глумац, случајно или намерно?
– Још од детињства сам желео да се бавим овим послом. Нисам вадио главу из првог црно-белог телевизора домаће марке ‘Дипломат’ Електронске индустрије Ниш, којег су мајка Боса и отац Влатко купили на кредит јер је за нас, у то време, био веома скуп пошто је тата сам радио, па смо моја сестра Жељана, мама и ја живели само од његове плате. Тата је потајно гајио жељу да будем пилот мада је знао да униформа није за мене јер сам био веома немирно и хиперактивно дете. У једном тренутку мајка му је у полушали рекла: „Нема ништа од тога, мој Влатко, јер наш син ће бити лудак из кутије… Видиш да гледа сваки филм и сваку серију на телевизији!“ Иначе, мама је од миља звала глумце ‘лудаци из кутије’. Онда сам се у дванаестој години преко Дечјих новина пријавио на аудицију за филм „Бошко Буха“ за улогу народног хероја Саве Јовановића Сирогојна и био сигуран да ће баш мене одабрати да га играм. Наравно, то се није десило, а ја сам данима узалудно чекао да ми поштар донесе писмо са добрим вестима из продукције тог филма. То је био мој први неуспех у каријери.
Одиграли сте више од 90 улога на филму, телевизији и позоришту да ли вам је нека улога посебно драга?
– Да, ирао сам различите ликове на различитим језицима и дијалектима у скоро свим најгледанијим америчким серијама: Law&Order, CSI, Castle, Burn Notice, Blue Bloods, Braindead, Black List, StartUp, Lilyhammer, Sopranos, Hawaii Five-O и многим другим. Све улоге су ми драге и свакој приступам као да је последња. Глумац само мора и треба да ради све да би на најбољи начин служио свом лику који, опет, служи филму, серији или представи. Филм „У име сина“ (In The Name Of The Son) ми је посебно драг јер је то моја прва главна улога (Павле). Филм је 2009. квалификован за Оскара у категорији кратког играног филма и награђен је на 22 међународна фестивала. Моја улога је била веома тешка и комплексна и без обзира на то што сам се много мучио радећи јер је мој лик Павле скоро у свему супротан мени, ипак сам уживао у њој. Волим да радим на екрану оно што је супротно мом бићу и какав никад не бих ни могао ни желео да будем у стварности. О процесу и начину рада на сваком лику обично не говорим јер мислим да сваки професионални глумац то треба да чува за себе.
Реците нам нешто о вашој првој представи на матерњем језику “Емигранти“ пољског писца Славомира Мрозека?
– То је била моја прва улога на матерњем језику и прва представа икада спремљена и премијерно изведена на српско-хрватском језику у Америци. Жарко Лаушевић и ја смо имали две улоге у овој двокарактерној представи која је била распродана у свих 14 извођења у Њујорку, Кливленду, Вашингтону и Бостону. Било ми је задовољство радити са колегом Лаушевићем у овом одличном пројекту без обзира што сам тада и даље био само студент, тј. апсолвент на Ли Страсберг институту у Њујорку.
Како је дошло до ваше улоге Николе Тесле и како је на вас утицало то искуство?
– Тумачити лик Николе Тесле, једног од најзначајнијих људи од постанка цивилизације наовамо је изазов за сваког глумца. Пре мене су га веома успешно тумачили Петар Божовић, Раде Шербеџија и Дејвид Боуви тако да је то за мене додатни мотив да му се максимално посветим. Први пут сам га тумачио 2013. године у представи “Тесла” енглеске списатељице Шери Грауберт у режији Сање Бештић у Ст. Маркс театру на Оф Бродвеју, а онда четири године касније у филму “Теслин народ” који је квалификован за Оскара у категорији играно-документарног филма 2019. године изванредног редитеља Жељка Мирковића. Радио сам укупно осам месеци на овој улози са веома великим задовољством, обраћајући пажњу на све детаље какве један такав комплексан лик и захтева. То је и био један од највећих професионалних изазова до сада у мојој каријери. Недавно је овај филм проглашен за најбољи у конкуренцији од 80 филмова, а ја за најбољег глумца у улози Тесле на Ред Дирт међународном филмском фестивалу у Америци.
Будући да снимате често у Београду, Загребу, Сарајеву, да ли можете да направите компарацију између начина рада тамо и у Америци?
– Где год сам радио, имао сам срећу да се сусретнем са професионализмом на веома високом нивоу. Продукције углавном зависе од висине буџета али то није увек главни предуслов да се уради квалитетан пројекат. Прихватам оне улоге за које сматрам по сопственој процени да вреде да се и одиграју и, наравно, да је сценарио квалитетан, јер немојмо заборавити да све почиње од добре приче тј. добре скрипте.
Да ли поред глуме успевате да се посветите свом приватном животу?
– Трудим се да сваки дан проживим на најбољи начин и да уживам у сваком тренутку без обзира на то шта тренутно радим, и где год да се нађем пошто волим и често путујем. Наравно, трудим се да сваки дан нешто научим што нисам знао јуче јер мислим да у сталној тежњи за знањем и у знању лежи највећа моћ сваког мислећег човека. Трудим се да будем један од њих. Веома много времена посвећујем физичкој активности, читању и, наравно, интеракцији и дружењу са људима јер човек је, пре свега, друштвено биће.