На ово путовање кроз уске, калдрмисане улице и морске мирисе Изоле води нас Наташа Јаковљевић, дипломирани менаџер безбедности, родом из Ариља са адресом у Београду. Наташа је још у најранијем детињству, кроз породична путовања, развила нераскидиву везу са откривањем нових предела. Та дечја фасцинација светом врло брзо је прерасла у озбиљно интересовање за фотографију, која је данас, уз путовања, постала неизоставан део њеног живота. За њу, сваки нови град и сваки хоризонт нису само дестинације на мапи, већ прилика да кроз објектив „улови“ приче, људе и пејзаже који је инспиришу. Својим фотографијама она не бележи само просторе, већ ствара аутентичну збирку успомена и емоција које оживљавају сваки пут када им се врати. Своја искуства и визуелне забелешке редовно дели са пратиоцима на инстаграм страници jakovljeviceva. Такође, у сарадњи са агенцијом Star tours, овог пута нам доноси причу о приморском шарму Словеније.
Наташа, Изола вас је очигледно изненадила већ при првом сусрету. Шта је био тај први тренутак или призор због ког сте одмах осетили да ово није само још једно „обично“ приморско место?
– Када сам кренула на пут, заиста сам мислила да ћу направити пар фотографија и понети неколико успомена. Међутим, већ при самом доласку осетила сам да је ово искуство другачије. Изола се сместила између Копра и Пирана, али за разлику од њих, делује као да је успела да сачува неку своју дубоку тајну. Када сам стигла, имала сам осећај као да сам пронашла место кројено баш по мери оних који знају да истински уживају у малим стварима.
Изола крије снажан венецијански печат у својој архитектури. Како бисте описали тај јединствени спој италијанског стила и локалног идентитета?
– Док сам шетала старим улицама, имала сам осећај као да ходам кроз неку причу. Оно што је посебно занимљиво јесте то да је Изола некада била острво, те да само име потиче од италијанске речи isola (острво). Утицај Млетачке републике види се на сваком кораку: у архитектури, бојама фасада и самом распореду улица. Све делује помало италијански, али опет чува свој посебан идентитет. Шетња ми је открила бројне локалне занатске радње, аутентичне кафиће, као и ресторане са домаћим специјалитетима који употпуњују тај јединствени приморски дух.
Шта вам је посебно привукло пажњу?
– Посебно ме је одушевила црква Светог Мавра, јер се налази на узвишењу са прелепим погледом на море и стари град. До врха води 99 степеница, а поглед на Изолу, Јадранско море и околна места тог топлог и сунчаног јутра, изгледао је магично, готово нестварно. Видела сам и палату Бесенги (Besenghi), најраскошнију међу три значајне грађевине које сведоче о богатој прошлости града под утицајем Млетачке републике. Такође, прошла сам поред музичке школе из које су се чули звуци различитих инструмената. Она је смештена у мирном окружењу и савршено се уклапа у амбијент. Зграда није превише упадљива, већ је складна и читавом простору даје посебан културни карактер.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању