Еран Колирин је један од најистакнутијих израелских редитеља, познат по свом јединственом стилу који спаја хумор и дубоку људску емоцију. Постао је познат у светским размерама са комедијом „Посета оркестра“ (2007). И да је само то ремек-дело снимио и ништа више, било би довољно да уђе у најужи круг великана светске кинематографије. После тога смо у нашим биоскопима гледали и његове касније филмове попут „Размене“ (2011) , „Изван планина и брда“ (2016) и „Нека буде јутро“ (2021). Био је и чест гост фестивала на Палићу где је једном приликом дао и опширни интервју за наш лист. Приликом нашег сусрета у Локарну овог августа, насмејао се и поздрављајући се са мном рекао „баш лепо да видим једно познато и пријатељско лице“. Нисам баш хтео да га одмах препаднем питањем да ли су сва друга на фестивалу била мање пријатељска и драга?
Његов најновији филм „Неке белешке о тренутној ситуацији“ иде баш тим путем и доноси публици све оно због чега воли Колирина – суптилни хумор, пажљиво осликавање ликова и коментаре на рачун друштва и политике увијене у обланду апсурда. Он то савршено ради јер су његови узори, како сам каже, мајстори апсурда: Кафка, Јонеско, Бекет. Нови Еранов филм је филозофска трагикомедија састављена од шест епизода које заједно чине фусноту у аналима тренутних догађања у свету.
У „Зиду“ су четири особе укључене у чудан ритуал за поновно покретање Земље; „Формација Три“, са водом војника који се припремају да сниме филм за међународну стриминг платформу; „Пут“, где млада покушава да гурне аутомобил који неће да упали; „Рупа“, у којој живот жене која се преселила на село неочекивано мења током сусрета са општинским радницима који копају у њеном дворишту; „Снег“, са младим, дезоријентисаним паром путника кроз време који покушавају да испоруче камион снега на филмску локацију у пустињи; „Хасидска прича“, традиционална басна о инуитској жени, студенту јешиве и његовом носу.
Филм је снимљен у сарадњи са студентима треће године глуме са Семинар Хакибуцим колеџа у Тел Авиву, што је први пут да студенти, заправо, воде целовечерњи филм искусног редитеља. Овај пројекат је настао као одговор на хаотичне догађаје последњих година, укључујући рат са Хамасом, и представља уметничку рефлексију на израелски друштвени и политички пејзаж.
Кад живот отвори врата
„Белешке“ су премијерно приказане на филмском фестивалу у Локарну где су изазвале помешане реакције. Неки критичари хвале његов храбар и апстрактан приступ теми, док други сматрају да филм превише апстрахује стварност и не пружа довољно конкретних одговора на постављене друштвене и политичке дилеме. За „Илустровану Политику“ је све то потанко објаснио, а почео је од – почетка.
– Пројекат је почео пре око две године, још пре 7. октобра и напада Хамаса на Израел, али ствари у земљи су већ тада биле мрачне и тешке. Лично, имао сам један велики пројекат који је отказан. Тада ме је пријатељ који води глумачку школу у Тел Авиву позвао и рекао да има сјајну класу глумаца те године и око двадесет хиљада евра за њихов завршни филм на студијама. Предложио ми је да заједно направимо неки филм. Испрва сам био убеђен да је то немогуће. Како бих то урадио? Али онда сам помислио – живот ти понекад отвори врата, а ти то не разумеш одмах. Отишао сам да их упознам, били су дивни, талентовани.
То вам је дало инспирацију?
– Осетио сам да ми се изнутра отворио неки извор креативности. Почео сам да пишем, прво једну причу, а онда су се друге једноставно низале и тако сам добио целовечерни филм. Прва сцена је заправо била нота о тренутној ситуацији – осећај да ће све пасти, као тај зид који младић и девојка узалудно гурају и држе да не падне. Затим су дошле друге „белешке“ и – тама се увукла у причу. Снимао сам филмове са више новца, али ово је било најбоље радно искуство у мом животу. Снимао сам како сам желео, користио дрон, све сам прецизно пратио. Први пут сам имао осећај да правим „ручно рађен“ филм, у којем додирујем сваки део процеса – монтажу сам радио, титлове сам правио, а сви из тима били су део процеса. И нисам осећао мањак новца или бројног стања у екипи. Заправо, филм одражава управо оно како се ја осећам. Снимали смо свих шест прича за тринаест дана укупно. Прве четири снимио сам, затим монтирао и приказао да бих добио средства за преостале две. Последња прича снимљена је у мом стану. Било је брзо, али велико задовољство.
Ја, диктатор
Филм је врло деликатан, чини се да преиспитујете нови израелски национализам кроз јудаизам. Такође, постаје све теже правити политички филм у Израелу. Да ли је то разлог што сте снимали са студентима и малим буџетом?
– За мене је ово био лични осећај. Пре две године нисам мислио да филм мора бити политички – важно је било да буде емотиван. Политика и осећај се сада спајају, све иде у истом правцу. Али осећај који сам имао сада било је питање: ко би требало да слуша или гледа то што радим? Нисам мислио да правим филм о Палестини, једноставно сам писао и пратио осећај, надајући се да уметност има свој пут и да може да учини нешто добро. Фокус је на емоционалној реакцији и људској перспективи – на пукотинама између формалних и важних ствари. Циљ ми је био да филм пренесе апсурд и људскост, са суптилним тоном сатире у позадини.
У филму има шест прича које су ваш коментар, односно белешка, о „лудим догађијами током последње три године у Израелу, Гази, Палестини, свету… „, али док је неке лако разумети, друге су прилично апстрактне. Можете ли да ми наведете тачно шта вам је за сваку од њих била идеја, инспирација?
– Ово што ћу сада рећи је вероватно сасвим другачије од онога што сам имао идеју на почетку, јер анализирам филм гледајући га од краја, када је готов, ка почетку, настанку. Почело је врло минималистички: тражио сам просте ситуације у којима ћу моћи да радим са глумцима и да снимим с мало новца, и то само причу о придржавању зида да не падне односно новом покретању и ресетовању наше планете. Од тога је кренуло све. А када сада све то посматрам и размишљам, видим читав лук настанка једног филма, о мени који поново крећем на путовање на коме треба да почнем да котрљам један филм и изгурам га до краја. О тој борби аутора и уметника са собом и светом.
Друга прича „Формација Три“, њу је некако најлакше разумети!
– Она је у исто време и шала и озбиљна рефлексија: питам се – какав филм правимо? То је „војни“ сегмент, и у њему се шалим сам са собом: замишљам да правим филм „за Нетфликс“, филм какав свет сада жели да види – радикалан, политички. У тој причи официр, који је фигуративно и део индустрије и ауторитет, у неком смислу представља редитеља који жели да буде грандиозан, да буде харизматичан, онај који „може све“, чак и да убије глумца који му не одговара. У тој секвенци, на крају, тај официр убија девојку – једину која је аутистична у групи. То је врло оштар и тежак момент; нисам га измишљао да бих шокирао, већ да покажем како у стварности понекад нико не реагује док не буде прекасно.
Припадам прошлости
То је било чудно, језиво. Док други кадети одговарајући на питања официра на шта их асоцира њихова домовина, говоре чак и на расизам и апартхејд, све пролази нормално, претпостављеног не узбуђују такви одговори, а онда убија девојку која га је погледала онако како се њему није допало!
– Кад неко каже „апартхејд“, људи почну да дебатују о терминима: геноцид, холокауст, етничко чишћење… све постаје интелектуална игра речи, што знате и ви у Србији и на Балкану. Али, за мене то није питање термина – ради се о људима који умиру у огромном броју. Избор речи не мења стварност.
У трећој причи „Пут“ ви већ снимате тај „Нетфликсов“ филм – постали сте угледни аутор лоших филмова?
– Самоиронија, јер ја никада не радим акционе филмове какве гледаоци кабловских телевизија гутају. Радио сам акционе сцене, али у спором темпу. Зато сам и овде направио пародију на те спектакуларне сцене холивудских хитова. Бесмислено гурање аутомобила, иако је возач мртав сви гурају аутомобил и кад стигну до циља – ништа! То је иронија на велики спектакл који обећава спасење, а заправо не води никуда.
И тако сте редом, када сте завршили велики „Нетфликсов“ акциони филм стигли до велике црне рупе, како вам се зове и четврта прича?
– Четврта прича пребацује тон у мрачније, интроспективније поље – прича о рупи, о празнини која се појављује у човеку и свету. Млада жена се преселила у ту лепу кућу са баштом јер је до тада била депресивна и хтела је да је нешто орасположи и за то је издвојила велики новац. Међутим, у њеној новој лепој башти настала је црна рупа која се шири и увећава. Та рупа је метафора њеног унутрашњег празног живота. За мене је та епизода прелазни тренутак – филм из дана прелази у ноћ, из теорије и политике у нешто унутрашње, носталгично, тамније. Она у рупи оставља своје успомене, један мали каменчић – као карту за „следећи живот“, симбол сећања која носимо даље. Сви смо ми путници само што не знамо где нам је следећа станица и шта се тамо налази. Ја, ионако, припадам прошлости, а не будућности. Зато сам и све своје успомене, сећања на редитеља Теа Ангелопулоса, на филмове које сам волео, све сам ставио у ту црну рупу и спреман сам да са својим успоменама кренем негде у будућност. Где и како, не знам. Ко зна, можда ће нас ванземаљци однети негде…
Мало о носу…
Пета прича је, заправо, померање у будућност. Стигли смо?
– Да, јунаци су људи који „достављају снег“. То је свет који је већ другачији, дистопијски, у коме јунаци трагају за старим светом, па и филмовима Теа Ангелопулоса, али их не налазе. Не схватају стварност и промене, не знају где им је дом нити куда иду и што иду даље још су збуњенији, јер и оно што је било јуче, данас није, толико брзо се све мења.
Те брзе промене довеле су вас до последњег поглавља – „Хасидска прича“ о отуђењу и губитку?
– Да, враћа нас на почетке, на јеврејске корене и филозофске дебате – сецирам Кантово питање „Шта је човек“ кроз призму расправе какву су на ту тему 1929. у Давосу водили филозофи Мартин Хајдегер и Ернст Касирер. У то време су, претпостављам, филозофи били славне личности. Ту упоређујем два става: Хајдегерову отуђеност од постојања и неки „јеврејски“ супротни став оличен у носу, као једином делу људског тела који се с годинама не мења. Осим вештачки, у новије време. За мене је нос метафора нечега што не нестаје, што остаје доследно, и филм то кроз гротеску и иронију доводи до екстремних слика – до поломљених зуба, до бола који произлази из љубави и постојања. Љубав понекад долази с повредама које су неопходне и које сами себи наносимо без да смо то желели. Све сам то открио гледајући филм уназад; кад пишем, ретко разумем где ћу завршити — идеја се појављује поступно.
Како је изгледало радити на том филму у овим околностима – пре бомбардовања из Ирана, али и док су бомбе већ падале?
– Четири приче сам написао непосредно пре напада Хамаса на Израел, а две после. И снимали смо их када је рат већ трајао. Радили смо пре главних ескалација, али већ је било напетости – чујеш авионе, бродове, бомбе ноћу. Живим у Хаифи и рат је ту стално у позадини: бомбе, сирене, оно што људи раде да би преживели. Свакодневно постоји нека нова лудост и ти се питаш како људи то подносе. Као писац, познајем обрасце – како се друштва окрећу национализму, како фашизам преузима друштво – и то је застрашујуће гледати изблиза. Као да живимо у зомби-филму где нас је напао вирус који једе мозак и шири се брзо. И фашизам је као вирус који једе мозак и брзо се шири. Свака реч о томе постаје бесмислена када то гледате изблиза. У Израелу је сада мрак, дубоки мрак.
Како ви живите?
– Имамо мало избора – где да идемо? Постати избеглица у некој другој земљи и радити у хотелу? Да имам нови почетак у педесет другој години живота? Не знам. Људи у Израелу преживљавају. Сваког дана се питате ко су ти „луди људи“ и зашто раде то што раде. И сви покушавају да наставе са животом.
Да ли имате идеју како ће се ово завршити?
– Искрено, завршиће као прдеж – неозбиљно. Велике ствари често се разреше тривијално. На крају ће се бројати мртви и тела и нико неће разумети зашто су то урадили, а живот ће тећи даље. Срби данас иду у Хрватску да летују. Могу ли Израел и Палестинци опет живети заједно? Не знам. Људска историја иде у спиралама. Руси и Украјинци су живели заједно, сада се убијају, хоће ли поново бити пријатељи? Не знам. Укратко – чини се да нисмо довољно паметни да прекинемо циклус.
Да ли разумете бар овај ваш рат сада – шта је узрок?
– Рат је увек лоше решење. Људи пате, иду да ратују, мисле да ће тиме потврдити своју снагу, а на крају се све то сведе на бесциљно убијање. Не знам ко је „у праву“ – много је смрти, много неразумевања. И, да, мислим да много где ово има везе с мушком агресијом – иако знам да је поједностављено рећи „да су жене владале, не би било овога“ (смех). Све се своди на мушки полни орган. Када се некоме дигне, покрене рат. Доживе врхунац када много људи изгине, тада су срећни.
Има и изузетака – Маргарет Тачер, рецимо – челична дама, челичног мушког полног органа која је водила ратове?
– У праву сте, али мислим да би свет био бољи с више размишљања и мање глупих демонстрација моћи.
Можете ли сада да планираш нешто за посао и будућност?
– Ако знате да бих могао да предајем на некој филмској школи у Србији радо ћу доћи, мада видим да и ви имате проблема и да чак један израелски момак, који је некада правио проблеме код нас, сада исто ради и код вас. Али, за сада, радимо, преживљавамо, снимамо како можемо.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ