Црвени голф фотографисан је тога дана, ако не више, а оно бар подједнако колико и манастир Сопоћани. Слетео са пута, ишао док се могло кроз шипражје, па застао. По растињу се види да се то није десило баш скоро. Гости из Босне и Херцеговине „убијали“ су време до поласка аутобуса на тој осунчаној падини. И нико од њих није пришао возилу. Само фотке и селфи издалека. А да јесте, видео би стазу која пада до невеликог удубљења, наставља да вијуга и губи се у густом растињу. Па иде даље до прве препреке, до жичане ограде. У том правцу је извориште једне од најлепших река Србије, а житељи овог краја кажу и – најзагађеније. До пећине из које избија река Рашка.
Жичаном оградом је опасана каптажа. Прилаз је забрањен. Доле, кроз густо растиње назире се модро језерце. Неко је ко зна кад и којим поводом просекао пролаз и та стаза се користи. Води стрмо ка потоку и даље ка пећини.
Прекршај је учињен, па сада правац извориште. На дну, тамо где се тек мали поток формира, царују тишина и мириси. И само повремено зачује се пад воде. Односно њен ударац о стену.
Вода плитка, провлачи се кроз камење. У даљини се види велики кречњачки одсек. Црна пукотина, високо се диже ка врху. То је брдо Голач, планина Јарут, а шире географски, део је падина Пештерске висоравни.
По дну потока, а негде и по камену на површини, развучено црно пластично црево. Стављено је у извориште и одлази негде низводно ка каптажи. Полако, буквално стопу по стопу, а једино се тако може ка пећини. Камен нераван, клизав, овде мало кад, ако и икад, сунце пробија. Маховином обрасли делови стена. А треба савладати и мали успон. И наћи добар угао да се начини фотографија.
Један део пећине затворен је решеткама. Одозго, са десетак метара висине пада вода. Није то неки превелики млаз. И када се стигне до подножја пећине, докле се једино и може, онда на заравњеном платоу мало уживања. За сва чула. Затим остаје још да се провери прича да је Рашка на извору увек „хладна као лед“, па назад. А то „хладна као лед“ значи да овде температура никада не прелази осам степени. Прст у воду, хладно је заиста. Бистра и хладна је овде Рашка. Водени бисер, прави драгуљ, који, показујемо то свакодневно, не умемо да чувамо.
Стрмо од извора ка модрој каптажи. И тамо ручна провера температуре. Није много топлије него на изворишту. Не чуди, јер тај завирени део је удаљен тек неколико десетина метара од извора. А врело је каптирано за потребе хидроцентрале Рас која је почела са радом пре тачно седамдесет година.
И лево и десно су брда. Тешко је пробити се до неког пута. И док трагање за добром стазом траје, у том делу испод бране могу да се виде мањи примерци поточне пастрмке. Чува Рашка рибе, али не и човек Рашку. Прошле године су се риболовци побунили због загађења, рекавши да Рашка постаје мртва река.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању