Када је 1998. канадски глумац Мајкл Џеј Фокс целом свету открио да се већ седам година бори против Паркинсонове болести, многи су били шокирани и вест доживели као да је дошла из круга њихове породице.
Јер, у оно време су многи гледали, а неки и одрастали, тих осамдесетих уз хумористичку ТВ серију „Породичне везе“ и њеног главног јунака Алекса Китона, а деведесетих уз „Све градоначелникове људе“ у којој је првог човека Њујорка глумио управо Фокс. Многи од нас волели су и сва три наставка филма „Повратак у будућност“ у којима је играо главну улогу, као и бројна друга његова остварења („Млади вукодлак“, „Тајна мог успеха“, „Жртве рата“…)
Фоксова исповест била је шок и због чињенице да је имао свега двадесет и девет година када му је болест установљена. Тада су му доктори прогнозирали да ће имати среће уколико још једну деценију буде могао да стоји на ногама и глуми.
Доктори су погрешили. Након те дијагнозе Мајкл је много играо и десетак пута био предложен за награду „Еми“ коју је једном и добио (2009). Протеклих деценија је писао о животу са том тешком болешћу ( у књигама „Срећковић“, „Увек гледај право“ и „Смешне ствари које су се десиле на путу у будућност“), а пред крај прошле године објавио је четврту аутобиографску књигу „Будућност је стигла: оптимиста размишља о смртности“.
За разлику од претходних, у овом делу нас не води само кроз своје дијагнозе и стресове због јавног живота, са дегенеративним променама на свом телу. О томе се већ зна толико да многи млади данас Мајкла Џеј Фокса (59) знају више по његовој болести него по улогама које су га прославиле.
Овог пута се глумац бави размишљањима о другим лошим стварима које би могле да му се догоде док се бори са болешћу, макар то било и само бреме година. Пореди своје физичке муке са замишљеним мучним дијалогом Доналда Трампа и Ненси Пелози! Осврнуо се посебно на 2018. годину, њему једну од најгорих у животу.
Бенигни тумор на кичми који је дуго имао годинама су посматрали његови доктори и у једном тренутку је почео да расте. Већина доктора није желела да га оперише, али јесте један хирург на универзитетској болници „Џон Хопкинс“. Да тумор није био одстрањен, Мајкл би до данас већ био парализован. Тумор није имао везе са Паркинсоновом болешћу, али јесте имао везе са падом у кухињи.
После операције, Мајкл је поново учио да хода и када је већ био сигуран у своје ноге, инсистирао је у разговору са женом и децом да сада више не треба да буду стално уз њега, да је способан да остане сам са собом. И, када је први пут остао сам са собом у њиховом њујоршком стану, оклизнуо се, пао и поломио руку.
Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању